Podeli

Duvan, akcize i premije

Zamislite situaciju u kojoj predstavnik Vlade kaže: “Unajmili smo poznatu konsultantsku kuću da nam uradi cost benefit analizu, koji nivo akcizne politike kod cigareta obezbedjuje najveću dobit za gradjane Srbije, a koja je uzela sve aspekte u obzir od zdravstvenih, fiskalnih, ekoloških, propagandnih i ostalih, pa sve do političkih. Ova analiza je bila osnova za javnu raspravu u stručnim krugovima koji su potvrdili/korigovali analaze”. Medjutim, sitaucija kod nas je takva da Ministar/ka izjavljuje, “dogovorili smo se sa nekim proizvodjačima cigareta o predloženoj akciznoj politici koju moramo da ispoštujemo” s jedne, ili s druge strane očigledno lobiranje u Skupštini od strane onih sa kojima se nisu dogovorili, za drugačiju akciznu politiku. Znači, princip je isti, samo su nijanse različite, u zavisnosti od toga da li možete da izlobirate Vladu ili Parlament.

Da se razumemo, lobiranje je normalno, logično, neizbežno i nekada je vrlo tanka linija izmedju konsultacija sa privredom i lobiranja ili pak izmedju javnog i privatnog dobra. Privreda i Vlada treba da idu u istom pravcu, pri čemu se kompanije, logično, bore za što veći prostor i beneficije za sebe, a Vlada treba da, na osnovu ekonomskih analiza, kreira politiku koja neće favorizovati niti jednog učesnika u tržišnom lancu. Medjutim, očigledno da je analitički kapacitet Vlade za procene ekonomskih politika i predvidjanja njihovih uticaja i trendova izuzetno mali, ali i tako mali više nego dovoljan (čitaj nepotreban), jer se svakako odluke ne donose na osnovu analiza nego političke koristi i lobiranja.

Granice izmedju lobiranja i savetovanja su vrlo tanke i one se lako mogu preći ukoliko Vlada nema kapaciteta ili ima raznih političkih dugova prema pojedincima ili kompanijama, što najbolje vidimo u primeru akciza za cigarete. Medjutim granice  su debelo predjene i po pitanju lobiranja za neukidanje premije za duvan. Ovoga puta koristi se drugi način – kroz medije.

Konstantno, poslednjih desetak dana, u većini medija traje, očigledno plaćena, kampanja pritiska na Ministarstvo poljoprivrede da ne ukine premiju za duvan. Zašto mislim da je kampanja plaćena?

Prvo, Novinari, od Ekonomista do Kurira, imaju istu priču. Priču o tome kako će se uništiti proizvodnja duvana u Srbiji i kako će brojne porodice ostati bez posla, i kako je neko, ko god, obećao da će premije biti uvek i da su zato oni uložili u preradne kapacitete. Medjutim, uopšte ne spominjući argumente Ministarstva koji govore: da nijedna druga proizvodnja sem duvana nema premiju (zašto bi je duvan imao a paradajz, soja, krastavci ili pšenica nemaju premiju); da od kada je uvedena premija, površine konstantno opadaju; da se tom proizvodnjom danas bave 4.065 proizvodjača, za razliku od pre petnaest godina kada ih je bilo 31.174, ali da je proizvedena količina duvana slična onda i sada; da je učešće države u otkupnoj ceni, kroz premiju, gotovo isto koliko plaćaju i otkupljivači duvana; da tih četiri hiljade proizvodjača duvana podele godišnje preko 5 miliona EURA kroz premije; da te premije ne idu proizvodjačima duvana, nego za iznos premije otkupljivač spusti cenu, koji su i pravi korisnici premije; da EU isto tako ukida premije na duvan.

Drugo, nikome od novinara nije važna nijedna druga tema iz poljoprivrede, sem duvana. Novinari nisu pisali (a da budem iskren ni poljoprivrednici se nisu bunili) što se svake godine smanjuje agrarni budžet pa je on danas realno samo tridesetak posto od onog što je bio 2004. godine, ili kada se smanjio u odnosu samo na prošlu godinu za 6 milijardi dinara, ili kada je novim kriterijumima za dobijanje subvencija isključeno tri četvrtine poljoprivrednika (koji se ponašaju sasvim ekonomski, racionalno i ne plaćaju PIO) iz sistema subvencija. Znači, za novinare nije zanimljivo niti važno što je 50 puta veći broj poljoprivrednika od proizvodjača duvana ostao bez bilo kakve subvencije, niti što je budžet smanjen 14 puta, nego što je iznos premije za duvan, ali jeste važno šta ima da ponudi onaj ko je zainteresovan da lobira kroz medije.

Videćemo da li će Ministar Dragin preći preko svojih uverenja da premija ne treba da postoji i platiti agrarnim budžetom da ga svaki dan ne provlače kroz Press i Kurir. Ma šta odlučio, biće to samo jedna epizoda dugačke serije o lobiranju koju tako uspešno režira nespremnost za eliminisanje uzroka problema, nego stalno bavljenje poslediama.

Ostavite komentar