Podeli

Godine koje su pojele seljake

Siromaštvo medju poljoprivrednicima i ruralnim stanovništvom se povećava u poslednje dve godine, govore podaci Kancelarije za smanjenje siromaštva. Pored trenda povećanja još više zabrinjava njegov nivo. Prema nedavnom istraživanju SECONSA, finansiranog od starne UNDP i EU, čak 38,6% seoskog stanovništva živi ispod linije siromaštva, najviše u Jugoistočnoj Srbiji 42.9%, zatim u Vojvodini 39,3%, Centralnoj Srbiji 38.7%, a najmanje u Zapadnoj Srbiji 33.2%. Još više su zabrinjavajući podaci da se čak 53% onih koji se isključivo bave poljoprivredom nalaze ispod linije siromaštva. Znači, danas svaki drugi poljoprivrednik nije u stanju da ostvari minimalni prihod definisan kao granica siromaštva. Očigledno je da su oni najveća žrtva ekonomske krize i nesposobnosti države da definiše politiku koja bi umanjila njene efekte u domenu poljoprivrede.

Tri su osnovna razloga zašto je ruralno siromaštvo ovoliko veliko i zašto se povećava: ekonomska kriza, neadekvatna agrana politika i sistem socijalane politike koja ne prepoznaje poljoprivrednike.

Za razliku od celokupne ekonomije, gde se iz jedne krajnosti, „nama kriza ne može ništa i to je šansa za ekonomiju“, istina sa zakašnjenjem, prešlo u drugu, „ovo je najveća kriza koja je kriva za sve“, u poljoprivredi, mi smo još uvek u fazi negiranja postojanja krize ili pak ne željenja i ne spremnosti da se sagledaju njeni efekti, iako svi indikatori kao što su pad prihoda poljoprivrednika i kompanija, pad potrošnje, investicija, kreditne aktivnosti i sl., ukazuju da je kriza prisutna i vrlo duboka. Takodje, posle sedam godina konstantnog rasta izvoza poljoprivrednih proizvoda od preko 25% na godišnjem nivou, po prvi put prošle godine se beleži njegov pad u odnosu na prethodnu godinu. Pri tome, ostvareni izvoz poljoprivrednih proizvoda je skoro identičan onome koji ostvaruje Hrvatska sa tri puta manje zemljišta i poljoprivrednika. U isto vreme, dok mi beležimo pad izvoza, Hrvatska beleži rast od 25.9% prošle godine.

Ono što otežava situaciju je što su danas cene proizvoda koje najviše učestvuju u ukupnoj vrednosti proizvodnje: mleko, svinjsko meso, kukuruz i pšenica na ekstremno niskom nivou, slične ili pak niže od onih pre pet godina kada je gorivo bilo 38 din, djubrivo duplo jeftinije, a euro 70 dinara. Dodatni problem je da, dok su poljoprivrednici u drugim zemljama prikupili prihode i napravili zalihe tokom 2007., kada su cene poljoprivrednih proizvoda bile rekordne, našima je to onemogućeno uvodjenjem zabrane izvoza.

Zašto onda još uvek postoji ovakav stav prema krizi? Zato što je poljoprivreda delatnost kojom se bave mali ljudi u selima čiji glas i status se ne može čuti, a za koje se smatra da imaju prostora da apsorbuju efekte krize, tj. da uvek imaju jednu. Oni nemaju svoj Biznis ekonomski forum na kojem bi mogli da zakukaju, a neorganizovani su da protestuju, pa je Ministar potpuno u pravu kada potcenjivački kaže da se kod nas ne mogu desiti protesti poljoprivrednika kao u Hrvatskoj, iako u proseku naš poljoprivrednik dobije 9 puta manje subvencija od hrvatskih i iako u Hrvatskoj gotovo da nema poljoprivrednika ispod linije siromaštva.

Drugi problem je potpuno neadekvatna agrarna politika za vreme krize. Ona nije dobra i da nije kriza, ali posebno svoje loše efekte pokazuje u ovo vreme. Zašto? Osnovni razlog je što potpuno isključuje preko osamdeset odsto poljoprivrednika. Tokom 2009. godine, 84 hiiljade poljoprivrednika je dobilo subvencije po hektaru, u prosečnom iznosu od 88 hiljada dinara po gazdinstvu. Statistika kaže da u Srbiji ima 778 hiljada poljoprivrednih gazdinstava, dok ih je registrovano 450 hiljada. Znači, svaki peti poljoprivrednik koji je registrovan dobija subvencije. Razlog je što je Ministarstvo uslovilo dobijanje subvencije plaćanjem penzionog osiguranja poljoprivrednika. Po istraživanju SECONSa, samo 22.3% onih koji jedini prihod ostvaruju od poljoprivrede uplaćuju u ovaj penzioni fond, iako ih je nekada to radilo 44%.

Plaćanje penzionog doprinosa nema nikakve veze sa time da li se neko bavi poljoprivredom ili ne. Da li će neko da čuva pare u slamarici, banci, da uplaćuje u privatan ili državni penzioni fond, to je njegova lična odluka. A očigledno da su poljoprivrednici pronašli svoju računicu. Godišnje treba za dažbine da plate oko 750 eura i da to plaćaju minimum 15 godina da bi dobili penziju posle 65-te godine. Takva penzija je manja od sto eura mesečno. Statistika smrtnosti kaže da će u penziji moći da uživa nešto manje od pet godina, tj. da će primiti značajno manje nego što će uložiti. Zato se oni odlučuju da za te pare kupe pola jutra zemlje koje mogu da obradjuju i da im donosi prihod, a ako im stvarno zagusti kad ostare, mogu da prodaju po iste ili često veće pare. Dodatni razlozi zašto poljoprivrednici ne plaćaju penziono jeste specifičnost poljoprivrednog gazdinstva i poljoprivrednog posla kao što su multi-generacijska seoska porodica i nemanje plate kao prihoda, pa samim tim ni velike promene u životu kada napunite 65 i ispunite uslove za penziju. Znači, većina poljoprivrednika se ponaša sasvim ekonomski racionalno i neplaćaju PIO.

Problemi u  funkcionisanju poljoprivrednog penzionog osiguranja nije specifičnost Srbije. Medjutim, Srbija jeste jedina zemlja koja uslovljava ovim plaćanjima dobijanje subvencija. Po Ministarstvu, poljoprivredom se bavi samo oko 1 odsto stanovništva što je na nivou Velike Britanije i  Luksemburga. Realnost je potpuno drugačija i iako oni ne postoje za Ministarstvo i državu, oni su tu, sa svim svojim problemima i potrebama.

Pored ove doskočice Ministarstva – kako smanjiti broj poljoprivrednika, Srbija je poslednjih godina jedinstvena i po tome što je jedina zemlja u Evropi i regionu u kojoj svi registrovani poljoprivrednici nemaju nikakvu subvenciju na kupljeno gorivo. Zvanični razlog postojanja akcize na gorivo jeste da se ona prikuplja da bi se pravili putevi, a traktoru je zabranjeno da se vozi i auto i magistralnim putem. Upravo zato, sve zemlje oslobadjaju poljoprivrednike plaćanja jednog dela ili cele akcize na gorivo. Tako je bilo i kod nas do 2006. godine kada su svi registrovani poljoprivrednici mogli da dobiju povraćaj u iznosu od 18 dinara za 100 litara dizela po hektaru, što je tada činilo 40% cene goriva ili celokupnu akcizu. Ako bi se država lišila samo onog što joj po pravilu ne bi trebalo pripadati, kao što je akciza na gorivo za traktore, značajan broj poljoprivrednika bi prešao sa druge strane linije siromaštva.

Zašto se Ministarstvo poljoprivrede ponaša ovako maćehinski prema većini poljoprivrednika, kada su u pitanju subvencije? Zato što je agrarni budžet danas manji nego što je to bio 2004. godine, iako je ukupan budžet dupliran u istom periodu. Tako je učešće agrarnog budžeta u ukupnom sa 5% tokom 2004. – 2006., prošle godine iznosilo 2.2%, a ove 3.1% što je najniže i drugo po nizini učešće ikada u Srbiji. Očigledno da Vladi poljoprivrednici nisu prioritet, jer da jesu ne bi prvo kresala poljoprivredne subvencje. Samo da je učešće ostalo na 5%, bilo bi nekoliko desetina procenata manje siromašnih medju poljoprivrednicima.

Treći problem traje najduže i tiče se uopšte socijalnog pristupa prema poljoprivrednicima, koji nikako nisu prepoznati kroz socijalni sistem zaštite i praktično za njih ne postoji ova krajnja sigurnost. Dobijanje materijalne pomoći se uslovljava veličinom poseda, a ne prihodima gazdistva, podrazumevajući da neko ko ima dva hektara po članu gazdinstva mora da zaradi dovoljno da mu državna pomoć ne treba. Još gora je situacija vezana za pristup zdravstvenim i socijalnim uslugama, jer su one nedostupnije što su udaljenije od gradskih centara. Zato, u kriznim godinama, ruralno stanovništvo i poljoprivrednici mogu da sigurnost potraže i da se oslone samo na tradicionalne resurse – sopstvenom gazdinstvu, samopomoći, porodičnoj i uže-grupnoj solidarnosti. Loša vremena ne treba da budu izgovor da nije vreme da se menja socijalna politika prema poljoprivrednicima. Naprotiv, ova vremena pokazuju koliko je ova reforma potrebna i svako njeno odlaganje samo uvećava posledice kojima je izložena ova grupa.

Najgore od svega je što se ništa ne radi da se sitaucija popravi. Naprotiv, sve se radi da se još pogorša, ili pak da se stvori lažna slika o situaciji na selu i poljoprivredi. Na žalost, život na selu nije samo pesma žetelaca, krompir u čakširama, disnator, prela i posela. Danas je sve više to duboko siromaštvo, alkoholizam, neobrazovanost, nemanje infrastrukture. Svaki dan smo svedoci nemoći države u stvarima za koje postoji spremnost da se nešto uradi, kao što su popravljanje ekonomske situacije, pravljenje kojeg kilometra autoputa, suzbijanje korupcije i sl. Šta poljoprivrednici i ruralno stanovništvo mogu da očekuju kada se ovde problem ni ne želi videti, a kamoli početi rešavati.

Danas u selima živi 44% stanovništva Srbije, po našoj metodologiji merenja. Ako bi primenili bilo koju drugu (EU, OSECD) metologiju, onda bi se on uvećao za još preko desetak procenta. Po tome je Srbija jedna od najruralnijih zemalja u Evropi. Poljoprivreda je delatnost koja doprinosi bruto nacionalnom dohotku Srbije sa oko 10 odsto i stvara sirovinu za preradjivačku indistriju, koja onda doda još oko 25 odsto ukupnom dohotku. Po učešću poljoprivrede u stvaranju bogatstva, Srbija je jedna od najpoljoprivrednijih zemalja u Evropi, gde joj konkurenciju čini Albanija, Moldavija i Bosna. Činjenica da je toliko ruralna i toliko poljoprivredna sigurno otežava kreatorima ekonomske, agrarne, razvojne i socijalne politike da pronadju održivo rešenje za ruralna područja i poljoprivredu. Rešenje „nečinjenja ništa“ i čekanja da priroda učini svoje pa da se broj poljoprivrednika smanji i time otvori prostor za one koji prežive, možda jeste dobitna situacija za ekonomiju i politiku ali nije za poljoprivrednike i staračka domaćinstva u selima Srbije.

Ostavite komentar