Podeli

Koliko poljoprivrednika dobija subvencije

U Srbiji, u 2009. godini, samo 0.6% stanovništva živi isključivo od poljoprivrede, što je manje nego u Velikoj Britaniji gde je taj procenat 0,7% ili Francuskoj sa 3,5%.

Priznaćete da vam ovo ne deluje ni malo logično, ali upravo to se tvrdi u Ministarstvu poljoprivrede. Toliki procenat ispunjava uslove za dobijanje subvencija u poljoprivredi za 2009. godinu, koje za razliku od predhodnih godina je ministarstvo namenilo “samo onima koji žive od poljoprivrede”. Kako je Ministar izjavio, “Važno je da odvojimo one koji se profesionalno bave poljoprivredom od onih kojima je to hobi, pošto država ne mora da subvencioniše nečiji hobi”. Da bi Ministarstvo znalo ko je profesionalac a ko hobista-amater postavljeni su kriterijumi koji su definisali da su profesionalci oni koji su registrovani i koji plaćaju poljoprivredno penziono osiguranje. Sedamdeset hiljada poljoprivrednika je poslalo zahtev za subvencije, smatrajući da ispunjavaju uslov da budu profesionalci, od čega je njima 45 hiljada za sada potvrdjen taj status. Znači, svaki deseti registrovan ili svaki 17. kojeg statistika vodi kao poljoprivrednika. Njima je isplaćeno ukupno 5 milijardi dinara, ili u proseku nešto preko 100.000 dinara po gazdinstvu, ili u nekim okruzima u Bačkoj i Banatu, preko 300.000 dinara.

Ministarstvo je postavilo uslove za dobijanje subvencija za koje su znali da najveći deo poljoprivrednika ne ispunjava. Plaćanje penzionog doprinosa nema nikakve veze sa time da li se neko bavi poljoprivredom ili ne. Da li će neko da čuva pare u slamarici, banci, da uplaćuje u privatan ili državni penzioni fond, to je njegova lična odluka. A očigledno da su poljoprivrednici pronašli svoju računicu. Godišnje treba za dažbine da plate oko 750 eura i da to plaćaju minimum 15 godina da bi dobili penziju posle 65-te godine. Takva penzija je manja od sto eura mesečno. Statistika kaže da će u penziji moći da uživa nešto manje od pet godina, tj. da će primiti značajno manje nego što će uložiti. Zato se oni odlučuju da za te pare kupe pola jutra zemlje koje, em mogu da obradjuju i da im donosi prihod, em, ako im stvarno zagusti kad ostare, mogu da prodaju po iste ili često veće pare. Dodatni razlozi zašto poljoprivrednici ne plaćaju penziono jeste specifičnost poljoprivrednog gazdinstva i poljoprivrednog posla kao što su multi-generacijska seoska porodica i nemanje plate kao prihoda, pa samim tim ni velike promene u životu kada napunite 65 i ispunite uslove za penziju. Znači, poljoprivrednici se ponašaju sasvim ekonomski racionalno.

Problemi u  funkcionisanju penzionog osiguranja nisu specifičnost Srbije. Medjutim, iako postoje slučajevi kada se podrška ruralnom razvoju uslovljava ovim plaćanjima, ne postoji zemlja koja vezuje penziono osiguranje i plaćanje direktnih subvencija po hektaru.

Ako je ministarstvo znalo sve ovo, zašto je lišilo 9/10 poljoprivrednika subvencije? Prvi razlog je što je agrarni budžet nikad manji i iznosi samo 2.2% od ukupnog, iako je do 2006 iznosio 5%. Samo smanjenje u odnosu na prošlu godinu prevazilazi celokupni iznos isplaćenih subvencija. Drugi je što je kreatorima politike važna forma a ne suština. Suština bi bila obezbediti subvencije koje bi imale ekonomski efekat, a forma je imati dobar PR. Zbog forme je napravljena priča o profesionalcima, o tome da država neće subvencionisati nečiji hobi, o tome kako su sve subvencije isplaćene pre nove setve. Takodje je povećan iznos subvencije po hektaru, što se stalno ističe, a ne i to koliko je poljoprivrednika izgubilo pravo na subvenciju.

Ova politika treba da se promeni, jer nema nikav ekonomski efekat davati subvenciju desetom delu poljoprivrednika, a i nije poštena, jer, kako mi reče jedan paor, „Ne znam šta mi je gore, to što mi niko ne veruje da nisam dobio pare ili što me i ministarstvo smatra amaterom posle 30 godina bavljenja poljoprivredom. Bolje da su rekli, “nema para”, pre bi razumeli nego ovako“.

Ostavite komentar