Podeli

Krivci za sve – karteli i monopoli

Poslednjih nedelja u naš rečnik je na velika vrata ušla relativno nova reč – kartel; čime se pridružila svom kolegi – monopolu, koji je taj prostor odavno imao. Odjednom njih dvoje – kartel i monopol – su postali krivci za sve: i za to što nema mleka, i za to što je ulje i šećer poskupelo, i zato što paradajz nije više tako ukusan ili pasulj lako svarljiv ko pre.

Pa da li su njih dvoje stvarno krivi?

Po gospodji Dijani Markovic Bajalović, direktorici Agencije za zaštitu konkurencije, Ministru poljoprivrede Draginu i sveopštom javnom mnjenju, nema dileme – jesu. I dok je razumljivo da je javno mnjenje pronašlo svog dežurnog krivca, jer ono uvek teži lakim rešenjima, lako naseda na spinovane vesti i lako osudjuje i bez presude,  začudjujuća je lakoća kojom optužbe stižu iz državnih institucija i naročito Agencije za zaštitu konkurencije.  Tako, direktorica kaže da u prehrambenoj industriji Srbije postoji 10 kartela. Ne kaže kojih, ali može da se pretpostavi da se misli na one važne proizvode kao što su mleko, meso, ulje, šećer, brašno i valjda neke druge manje značajne – kartele šargarepe, luka, supa, šljiva, lubenica, kafi… ko zna. Ne kaže se ni za šta su krivi, ni zašto nije podneta optužnica, ali se jasno kaže da oni postoje. Zaključke agencije potvrdjuje i Ministar, koji kaže da tri glavna kartela, prema mišljenju Dragina, drže pekarska industrija, uljare i mlekare, a na lokalnom nivou to su karteli u otkupu voća i mesa.

Medjutim, kako da se niko ne zapita, na primer, kako to da Imlek ima monopolsko tržišno učešće već 6 godina, a mleka nedostaje tek od kada su smanjene državne subvencije za mleko? Kako to da je ulje pre tri godine bilo 160 dinara, pre četiri meseca 85 dinara, zašto se jednostavno nisu dogovorili da nikada ne spuštaju cenu? Kako to da je nominalna cena šećera poslednjih pet godina nepromenjena, a realna značajno niža, pa se tek poslednjih godinu dana povećala; da li su tek sad proizvodjači shvatili da mogu da se dogovore i povećaju cene? Zašto se niko ne zapita kako to da je ruski gas koji plaćaju šećerane u Srbiji skoro duplo skuplji nego u Italiji, i ovde poskupljuje, a tamo ne? Zašto je ove godine suncokret za 50 Eura skuplji, a prošle godine za 50 Eura jeftiniji u Srbiji nego na svetskoj pijaci. Odgovori na ova i mnoga druga pitanja bi, u stvari, pokazali koliko je naša agrarna, carinska, energetska i druge politike neefikasne. Medjutim, niko ne voli teška pitanja, pa je bolje pronaći lake odgovore. Jednostavno, karteli i monopoli su dobri dežurni krivci jer sakrivaju svu nemar, a pri tome optužuju učesnike u tržišnom lancu, a ne kreatore politike.

To ne znači da kartelskog dogovaranja nema. Verovatno ih ima, naročito u dogovaranju medju kompanijama kako da stvore i održe uslove koji samo njima odgovaraju, bilo da izlobiraju državu za regulative koje će sprečiti dolazak drugih učesnika na tržištu, za povoljnu carinsku politiku, za izvozne subvencije… Načini na koje se ovo obavlja je ili zvaničnim kanalima, preko Privredne komore čija je uloga da zastupa prehrambenu industriju, a ne interes proizvodjača, države i potrošača ili pak preko političkih partija, kao mnogo efikasnijeg načina.

Ja sa sigurnošću znam za dva monopola ili kartela u poljoprivredi. Prvi je u slučaju proizvodnje semena pšenice, gde svi proizvodjači pšenice moraju da kupuju seme državnog instituta. Kvalitet tog semena je takav da Srbija ima niske prinose i katastrofalan kvalitet pšenice. Drugi je monopol u distribuciji djubriva gde kompanija Viktorija grupa, uz kartelske dogovore i dogovorom sa MInistarstvom, dobija subvenciju samo za svoje djubrivo, čime joj se daje dominantna pozicija na tržištu i mogućnost da utiče i na ostale vezane proizvodnje – proizvodnju ulja, sojinih preradjevina, pšenice.  Zajedničko za oba slučaja je da ih je napravila država svojim aktivnostima ili nečinjenjem.

U osnovi bi državu mogli da optužimo i za svaki monopol ili kartel, jer ako je već rešila da ga reguliše i sankcioniše svojim zakonima, a ne da ga prepusti tržišnim zakonitostima, onda snosi i krivicu ukoliko se oni pojave. Medjutim, u našem slučaju imamo situaciju gde državni organ i nezavisne agencije koje imaju “zakon u rukama” medijski optužuju učesnike na tržištu, kao da su novine sudija, a televizija porota. Čak, šta više, pa i onda kada imaju alate u rukama da naprave neke iskorake u sprovodjenju zakona ili izgradnji tržišta, oni to ne urade. Sećam se kada sam podneo zahtev Agenciji za zaštitu konkurencije jer su se najveće žitomlinske organizacije dogovorile o otkupnoj ceni pšenice, svi direktori potpisali i čak mi poslali taj dokument. Ni to Agenciji nije bio dovoljan dokaz za kartelski dogovor. Ili pak, drugi primer, kada država ima mogućnost da izgradi tržišne mehanizme, ali ih ne koristi, je suncokretovo ulje. Carina na ulje je 30%, što je kod ovakvih berzanskih proizvoda carina koja sprečava uvoz. Iako je prvobitni predlog u pregovorima sa Evropskom Unijom u okviru Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju da se carina spusti fazno u 6 godina, naši pregovarači su odlučili da carina ostane na nivou od 30%.  Zbog toga se svako malo pojavljuju problemi sa velikom oscilacijom cena, pa se redovno pribegava nekim glupim i skupim rešenjima koji situaciju uvek naprave dugoročno još gorom – kao što je uvozni kontingent (sećate se), intervencija iz robnih rezervi , ukidanje carine na mesec dana i sl.  Ako hoćemo da nam potrošači imaju ulje po pristupačnoj ceni, a ne možemo da ga proizvedemo jeftinije od glavnih konkurenata, Ukrajine i Rumunije, i ne treba da ga proizvodimo. Ako nas briga za potrošače i hoćemo da zaštitimo neefikasne proizvodjače onda je ova politka dobra, ali onda ne treba da se čudimo ako se i napravi kartelski dogovor izmedju tri učesnika na tržištu. Sličnih primera gde Agencija i država ne koriste svoje mogućnosti da razviju tržište možemo pronaći i u drugim proizvodnjama. Problem je u neefikasnoj Agenciji, jakim lobijima, nepoznavanju funkcionisanja tržišnih lanaca, nespremnosti za reforme i, u osnovi, ne verovanju u tržišne zakonitosti.

Medjutim, iskustvo pokazuje da u Srbiji tržište funkcioniše i da je ono mnogo bolji korektiv nego što će to država ikada biti. Pogledajte samo primer Imleka koga je tržište kaznilo za njegovo opuštanje u tržišnoj utakmici usled dominantnog položaja, koje su iskoristili konkurenti uzimanjem tržišnog učešća. Isto tako ga je tržište kaznilo za loš odnos prema proizvodjačima na način da je smanjen otkup i prodaja mleka koja danas najmanje odgovara upravo Imleku, jer gubi sa svakom neprodatom litrom mleka. S druge srane, država i regulatorna tela, osim što pričaju već godinama, nikakvu efikasnost nisu postigli.

Zato je neverovatno da se stalno optužuje tržište i priželjkuje državna intervencija. Nekada se iskreno zapitam da li stvarno gradonačelnik veruje da će poljoprivreda Beograda biti efikasnija time što je podržavio PKB i druga poljoprivredna preduzeća (a sad hoće i državnu mlekaru da otvori) i time napravio da jedna kompnija ima monopol nad poljoprivrednim zemljištem u dobrom delu Beograda. Da li veruje da će neki državni činovnik bolje da upravlja kompanijom nego neko ko uloži svoje pare. Ako veruje, onda treba da kaže premijeru Cvetkoviću i potpredsedniku Djeliću da oni nisu u pravu i da je njihova koncepcija privatizacije koju su kreirali 2001. potpuno pogrešna, da je mnogo bolje da se vratimo u socijalizam i državno upravljanje. Medjutim, ja sam ubedjen da ni on, niti drugi ministri koji se uporno trude da zaustave privatizaciju i podržave sve što se da podržaviti, ne veruju u to da je država bolji vlasnik nego privatnik. Problem je u tome što je ogromna većina stanovnika Srbije ubedjena u to. A političari kojima je stalo do rejtinga, a ne reformi, daju glasačima ono što većina hoće. Jednostavno, poslednjih meseci, kada je počeo ovaj proces podržavljivanja, ljudi su potpuno zbunjeni i imaju jedan veliki sukob gde, s jedne strane, ne vole političare jer su korumpirani, bezobzirni, pokvareni … ali pre su za to da takvi poltičari upravljaju kompanijama nego privatnici. Jer njih mrze još više.

U tome je suština i sa monopolima i kartelima kao dežurnim krivcima. Oni se savršeno uklapaju u ovaj model koji se nudi gradjanima Srbije – o nefunkcionalnom tržištu, groznim privrednicima, političarima spasiocima.

Tržište poljoprivrednim i prehrambenim proizvodima u Srbiji je puno nesavršenstava, kao i mnoga druga tržišta. To su tržišta sa još uvek neizgradjenim tržišnim lancima, niskom tehnologijom, velikim brojem učesnika na nivou primarne proizvodnje i malim na nivou prerade, i velikim oscilacijama. Zato ovakva tržišta zahtevaju pažljivo upravljanje i regulaciju. Medjutim, njima pre svega treba omogućiti da se razvijaju, a to neće moći ukoliko ne želimo da vidimo stvarne probleme. Izmedju mnogih ostalih to jesu i monopoli i karteli.

Ostavite komentar