Podeli

Mitovi + zablude = pogrešna politika

Srpskim stočarstvom ne vladaju ni Kostić, ni Mišković, ni Matijević, nego neznanje, zablude i mitovi. Kao posledica dolazi do pogrešne poljoprivredne politike koja proizvođačima daje pogrešne signale, te zapravo kvari i postojeće stanje i perspektive.

Intervju preuzet iz Novog Magazina i obogaćen grafikonima

PRVI MIT – KATASTROFA: “U poslednjih pet godina vi ćete samo čuti: Stanje u stočarstvu i proizvodnji mesa je katastrofalno. A onda se kao argument navodi koliko smo tada imali životinja, kako smo ogromne količine mesa i mesnih prerađevina izvozili u Rusiju, a šunku čak u Ameriku. Ali, tadašnje i današnje prilike ni u svetu ni u Srbiji ne mogu ni da se uporede”, kaže u razgovoru za Novi magazin Goran Živkov, agrarni konsultant, nekadašnji (mada kratkovečno) ministar poljoprivrede.
Najpre, objašnjava naš sagovornik, tada je Vojvodina proizvodila takoreći za celu Jugoslaviju, a pre svega za Bosnu, Hrvatsku i Sloveniju. Danas je sasvim drugačije (ali o tom – potom).
Drugo, kad je o izvozu reč, tu su su ključnu ulogu imali barter aranžmani. Iz Centrokopa (za mlađe generacije – velike izvozne firme specijalizovane za poljoprivredu) stigne naređenje: proizvodi se za Rusiju, tj. Sovjetski Savez (od kojeg smo tada, kao i danas, uglavnom uvozili naftu i oružje). Ili – proizvodi se šunka za Sjedinjene Države i svih 16-17 klanica u sistemu Centrokopa pravi prašku šunku. Niko nije pitao ni kako ni zašto, a cena je bila subvencionisana i do 60 odsto. To je bilo tada i nikad više, očekivati da se to vreme vrati potpuno je nerealno” – ističe Živkov.
Ali, prema rečima našeg sagovornika daleko od toga da je stanje u stočarstvu Srbije danas loše. Naprotiv, “nas u inostranstvu stalno pitaju: kako ste vi uspeli da sačuvate vaše svinjarstvo”. Srbija proizvodi 450-500 hiljada tona mesa, Hrvatska 170.000 tona, Bugarska, koja ima zemljišta kao i mi, proizvodi 220.000 tona, dakle ni upola kao Srbija. Ko proizvodi više? Poljska, Rumunija koja ima 11 miliona hektara, pa je logično da će proizvoditi više, ali i ona proizvodi samo nešto malo više. “Mi smo tu s obzirom na sve okolnosti, u situaciji kakva jeste, i treba da budemo”, kaže Živkov.
Ovde, međutim, naš sagovornik posebno ističe da Srbija ima dobre trendove. “Kad se uporedimo sa drugima, naši trendovi su bolji i od novih zemalja članica Evropske unije, i od njenih starih članica, tzv. EU 15, i od zemalja Cefte. To pre svega važi za proizvodnju živinskog i ovčijeg mesa. U proizvodnji govedine bolji smo od novih zemalja članica, doduše, tu su naši trendovi slabiji od svetskih, ali pre svega zbog izvanredno brzog rasta Argentine i Brazila. Isto važi i za svinjarstvo.
Kada je reč o proizvodnji mesa u tonama, tu slika nije tako povoljna. Ali – samo na prvi pogled. Pad u proizvodnji mesa nije veći od pada broja stanovnika u Srbiji – kaže Živkov.
U stvari, da malo razložimo ovu sliku – jer ni inače o proizvodnji mesa nije lako govoriti generalno, pošto svaka vrsta ima svoje specifične zakonitosti – Srbija beleži značajan rast u živinarstvu i ovčarstvu, u govedarstvu je došlo do malog pada, dok je u svinjarstvu pad značajan.
Osim pomenutog generalnog uzroka za pad proizvodnje mesa: manje stanovnika – manja potrošnja, na proizvodnju/potrošnju utiču još neke stvari. Najpre, promene u navikama potrošača. U svetu, naročito razvijenom, ali i sveukupno uzevši, pada potrošnja mesa, a raste potrošnja voća i povrća. Preciznije govoreći, pada potrošnja svinjskog mesa, a raste pilećeg. I Srbija, manje-više, prati te trendove.
Generalno, tu priču o katastrofi u našem stočarstvu ja stvarno ne mogu da vidim, ona je stabilna, još uvek je značajna

SKUPO, SKUPO: Drugi veliki mit, kažu – Srbija uvozi najjeftinije, najnekvalitetnije meso, uvozimo samlevene kosti i slično. To je potpuno netačno, tvrdi Živkov. “Prvo, ne postoji zemlja u Evropi koja uvozi manje mesa od Srbije. Kako god da gledate – po ukupnoj sumi novca, po glavi, po hektaru, po bilo čemu, ne postoji niko. Mi uvozimo najmanje od svih zemalja; 2011. je ukupan uvoz (svih vrsta, da ne bude zabune) iznosio 20 miliona, 2013. manje od 50 miliona dolara”. U odnosu na milijardu i po dolara, koliko iznosi ukupan uvoz hrane u Srbiju, to je gotovo zanemarljivo. Jedna Bosna uvozi 120 miliona; nove članice EU uvoze prosečno 470 miliona dolara. Poenta je, kaže Živkov, u tome da je naš uvoz izuzetno mali i da je takav bio čak i 2014. godine, kada je zaista prilično porastao – što su neki iskoristili da podignu uzbunu u javnosti – ali to je bio rezultat naglog skoka našeg izvoza u Rusiju i time izazvane nestašice na domaćem tržištu, što je opet dovelo do drastičnog povećanja cena.
Goran Ješić, nekadašnji sekretar za poljoprivredu u vojvođanskoj Vladi, nedavno je na svom blogu polemisao sa zastupnicima teze da Srbija uvozi i mnogo i loše meso. U kratkom razgovoru za NM Ješić kaže da bi umesto što stalno izmišljamo neke zavere protiv Srbije – bilo domaćeg uvozničkog lobija, bilo stranih sila – trebalo da se pozabavimo time kako to da je svinjska polutka iz Danske sa sve prevozom 15-20 odsto jeftinija nego iz Sremske Mitrovice, na primer. A kad je o kvalitetu reč, dodaje: “Zar neko zaista misli da su zdravstveni standardi u Danskoj niži nego u Srbiji i da su tamošnje veterinarske inspekcije podložnije korupciji”?
Živkov ovo potkrepljuje podacima. Mi uvozimo najskuplje meso. Vrednost svinjskog mesa uvezenog u Srbiju iznosi 3.400 dolara po toni, u Hrvatsku, na primer, 2.900 USD/t; prosek za EU iznosi 3.200 dolara po toni.
Treći mit glasi da je cena mesa kod nas niska i zato proizvođači nemaju interes da se bave tom proizvodnjom. Pravi problem je, međutim, u tome, kaže Živkov, što je cena u Srbiji (skoro) uvek viša nego u Evropskoj uniji. U stvari, cena mesa u Evropskoj uniji uglavnom je konstantna, nema velikih oscilacija, dok su kod nas ciklusi (velika proizvodnja i niska cena, odnosno obrnuto) veoma izraženi. Tako da, iako postoje razdoblja kada je cena mesa u Srbiji niža nego u Evropi, ona su vrlo retka. (Ovde treba dodati: sa izuzetkom goveđeg mesa, ali zato što je ono specifično, jer u njemu ima mnogo više kvalitativnih kategorija pa je teško praviti opšta poređenja.) Upravo je ovih dana nastupio takav period: cena jednog kilograma žive vage svinjetine pala je na 110 dinara, a pre tri meseca bila je 220 dinara.

RUSKA BAJKA: Za treći mit vezana je jedna velika zabluda – da će izvoz u Rusiju spasiti naše stočarstvo. Možda bi to i moglo da se desi, ali prethodno stanje u srpskom stočarstvu mora drastično da se promeni.
O čemu se radi? Prema rečima Gorana Živkova “2013. se Srbiji odjednom otvorio prostor da izvozi u Rusiju. To nije imalo nikakve veze sa sankcijama, nego sa pojavom afričke svinjske kuge u Evropskoj uniji. Još u januaru 2014. Rusi su zabranili uvoz svinjetine iz Evropske unije. A Rusi tada uvoze 1,3 milijardi dolara. I tada, iako je naša svinjska polutka za evro skuplja od evropske po kilogramu, mi sada dobijamo mogućnost da izvozimo. Prvi izvozni kontingent otišao je u februaru 2014, iznosio je nekoliko stotina hiljada dolara, u martu je već bilo tri miliona, april je bio pet i onda se od maja-juna to ustalilo na 7-8 miliona dolara mesečno. Godišnje je to bilo šezdeset miliona. A to je ništa naspram one 1,3 milijarde koje su njihove potrebe bile. Ali, to je u Srbiji stvorilo očekivanja da ćemo mi sada da hranimo Rusiju. Na domaćem terenu to je izazvalo veliki rast cena, čak na 240 dinara žive vage u jednom momentu. I, naravno, tada počinje uvoz jer se sada uvoz uprkos visokom uvoznom opterećenju (preko 30 odsto) isplati. Tako da je uvoz porastao na 4-5 miliona dolara mesečno. Dakle, to je bila normalna reakcija tržišta.
Ni drugi, međutim, nisu sedeli skrštenih ruku. Od juna do avgusta izvoz Brazila sa 40 skače na 95 miliona dolara u jednom mesecu, naših 7-8 miliona tu praktično ništa ne znači. Dakle, za nekoliko meseci pokrenula sa ta velika tržišna mašinerija: Brazil svoje meso gura na ruska tržišta, Evropa svoja mesa sada gura na brazilska tržišta, u toj igri velikih brojeva mi ništa ne možemo i vraćamo se tamo gde smo bili”, zaključuje Živkov.

NAOPAKA POLITIKA: Mit o katastrofalnom stanju u stočarstvu doveo je do loše agrarne politike koju je započeo još Saša Dragin, nastavili je Knežević i Glamočić, i koja, evo, traje do današnjeg dana. Subvencije ratarima se smanjuju, a stočarima povećavaju. Nije problem toliko u tome što se državna pomoć stočarima povećava, koliko u tome što je ona pogrešna i što će dovesti do lošeg rezultata. Podrška je orijentisana na povećanje proizvodnje, ali će ona u zatvorenom sistemu kakav je srpsko stočarstvo samo dovesti do pada cena zbog povećane ponude, tako da će seljaci sa više rada zaraditi isto.
Umesto toga, država bi trebalo da gleda kako da se “otčepi” izvoz u Evropsku uniju. Kad proizvođači dobiju mogućnost da izvoze dobiće praktično sve, onda će imati smisla da se povećava proizvodnja i onda će oni i sami naći načina da je povećaju.
To je, međutim, stvar sistema, tu je reč o formiranju odgovarajućih institucija i to je pre svega zadatak države. A tu ne da se ne radi ništa, nego se radi kontra.
Kao najsvežiji primer Ješić navodi odnos države prema (belgijskoj) firmi Energo zelena, koja se bavi preradom životinjskog otpada. Sama delatnost ove firme zvuči bizarno, ali je suština u tome da ona klanicama daje sertifikat da je njihovo meso zdravstveno ispravno i da može u izvoz u Evropsku uniju (uzgred, isti sertifikat traži i Rusija).
“Kad ulazi u Evropsku uniju”, nadovezuje se Živkov, “zemlja mora da ima objekte registrovane za proizvodnju mesa. Hrvatskoj je za to trebalo sedam godina i na dan ulaska imala je 920 registrovanih objekata. Ona je imala osamdeset veterinara koji su samo to radili. Država je davala stotine miliona, bukvalno. Srbija danas ima oko 1.800 objekata koji mogu da konkurišu za tu registraciju. Ja se bojim da mi do 2020. godine, kad budemo ulazili u EU, nećemo imati više od 200 registrovanih objekata. Zašto? Zato što mi imamo pet veterinara koji se time bave, imamo državu koja stavlja nula novca na to i uopšte nemamo sistem, mi ne znamo ni gde su nam ti objekti. Dakle, država sa jedne strane bukvalno baca pare, jer će efekat za proizvođača kome navodno pomaže biti jednak nuli, a sa druge strane ne radi ono što bi trebalo. Mnogo više od 100 evra seljaku bi pomoglo da država organizuje inspekcijsku službu, da omogući registraciju objekata, da eliminiše bolesti i slično, dakle da mu pomogne da može da izvozi na EU tržište. To je, međutim, za našu državu poslednja rupa na svirali”, zaključuje Goran Živkov.

SRBIJA STROŽA NEGO UNIJA

Evropska unija je krenula u nešto što se stručno zove fleksibilnost i derogacija, a narodski bi se moglo nazvati ukidanje glupih i strogih propisa. Radi se o podsticanju malih proizvođača tako što se od njih više ne traži da imaju objekat i ispunjavaju standarde kao veliki proizvođači, klanice ili mlekare. Dakle, možete da proizvodite meso, mleko, mesne i mlečne prerađevine u nekom malom objektu. U Srbiji su, međutim, propisi i dalje za sve isti, pa tako ako hoćete da pravite kajmak ili kobasice morate da imate 15 odvojenih prostorija. Bukvalno petnaest: jedan u koji ćete da uđete da se operete, drugi u kome ćete da koljete, treći za rasecanje mesa, itd. To ne može da košta ispod nekoliko miliona evra. Evropska unija je dozvolila da sve to možete da radite u jednom, ali tako da se držite minimalnih higijenskih standarda. Doduše, tu su predviđena i neka ograničenja, ali ona se odnose samo na plasman robe. Dakle, 80 odsto svojih proizvoda morate da prodate na kućnom pragu ili na lokalnoj pijaci, a 20 odsto preko prodavnice. Pored ovih, postoji čitav niz drugih mera koje stimulišu male proizvođače. U Mađarskoj su, na primer, oni dobili pravo da svoje mleko prodaju sami, direktno potrošačima. Reč je o mleku koje je, naravno, prošlo sve zdravstvene i druge kontrole, seljak se doveze tim specijalnim kamionom ispred nekog hipermarketa, Idee ili Deleza primera radi, i prodaje svoje mleko. To može u Evropskoj uniji, u Srbiji bi ga uhapsili.

KAKO SMO IZGUBILI TRŽIŠTE CEFTE

Najstrašnije što nam se poslednjih godina dešava, a o čemu se uopšte ne vodi računa, jeste da mi gubimo tržište Cefte. Crna Gora nema bukvalno ni dve farme svinja i uvek je iz Srbije uvozila, Bosna je uvek bila zasnovana na našem govedarstvu i svinjarstvu, Makedonija isto tako. Ceo taj prostor bio je naše tržište i devedesetih i dvehiljaditih. Sad smo to tržište izgubili. Zašto? Zato što su oni liberalizovali tržište i sad nemaju nikakve carine na uvoz iz Evropske unije. I oni sad uvoze od Holanđana, Danaca, čije je meso mnogo jeftinije od našeg. Tako je naš izvoz u susedne zemlje smanjen za dve trećine, sa nekih pedesetak na petnaestak miliona dolara (Crna Gora sa 20 na 10 miliona; Bosna i Hercegovina sa 10 na 4-5 miliona; Makedonija sa 17-18 na dva miliona dolara). Izgubili smo tržište i zato nam, između ostalog, u apsolutnim brojevima opada proizvodnja.

IMAMO ŠANSU U GOVEDARSTVU

Ne možemo da izvozimo u Evropsku uniju zato što ne ispunjavamo standarde o bezbednosti hrane koji su vrlo strogi. Možemo samo baby beef i možemo neke mesne prerađevine višeg stepena prerade, za tzv. tržišne niše, ali to su male količine. A baby beef, uvek je ta priča, možemo da izvezemo deset hiljada tona, a ne izvozimo – zato što nema smisla da se izvozi mlada teletina. U svakom slučaju, bolje je da proizvedeš june nego mlado tele.
Ipak, “lično smatram”, kaže Živkov, “da u proizvodnji govedine imamo mnogo veću šansu nego što se obično misli. Simental je dobro goveče, imamo dobar kvalitet. Evropa, sa druge strane, odustaje od pokušaja da se uz pomoć subvencija takmiči sa Brazilom i Argentinom, kao što generalno odustaje od proizvodnje berzanske robe i mi, ako se orijentišemo na kvalitet, imamo šansu na tržištu EU”.

Autor: Mijat Lakićević
Grafikoni: SEEDEV

Ostavite komentar