Podeli

Napokon nova agrarna politika

Napokon je doneta dugo očekivana agarna politika za 2012. Zasniva se na plaćanja po proizvodu i to 4 dinara za uljarice, 0.5 para za šećernu repu i po dinar za kukuruz i pšenicu (?).

Pošto je ovo blog „za one koji se razmeju“ ne vredi objašnjavati koliko je ovakva politika suluda. Tako da evo samo nekoliko pogubnih ali i smešnih situacija koje ovakva politika izaziva.

Nedavno je u Novim Sadu Sveska banka prezentovala Ekonomski memorandum za poljopriredu i u raspravi Holger Krey glavni agarni ekonomista za Evropu i Jugoistočnu Aziju je kritikovao plaćanja po proizvodu govoreći da ta mera nema ekonomski ni socijalni efekat ali da je nekada političari koriste jer ima politički efekat. Na moju konstataciju da u ovom slučaju nema ni politički efekat jer proizvodjači ne žele tu meru i pitanje šta on misli zašto se onda uvodi ova mera – ostao je zbunjen i bez odgovora. Okrenuo sam se prema publici i pitao isto, šta oni misle zašto se uvodi ova mera. Gotovo svi u glas su odgovrli isto – zbog prijatelja iz Viktorije, Inveja, MK… Možda svi oni ne znaju ekonomsku teoriju koja kaže da preradjivač za iznos subvencije spusti cenu ali imaju iskustvo iz perioda od 2000-2003 kada se sve to dešavalo. Samim time može zaključiti da je ova mera ništa drugo nego transfer iz budžeta ka preradjivačima i da jedini pravi korisnici su oni. Kad kažem pravi mislim na milione i desetine miliona eura.

Ova mera plaćanja po proizvodu za soju, suncokret, šećernu repu, pšenicu i kukuruz je trenutno apsolutno jedinstvena u svetu. Ni jednom od 200 Ministara poljoprivrede nije palo na pamet da daje cenovnu podršku na 5 proizvoda koji beleže svoje istorijske najviše vrednosti. Pričajuči ovih dana sa prijateljima agrarnim ekonomistima u Evropi oni po desetak minuta ne mogu da prestanu da se smeju kada im kažem da na 400 eura cenu za soju država daje još 40. Sledeće njihovo logično pitanje a koliko daju za one kulture koje beleže svoje istorijske minimume kao što je krompir, šargarepa, luk… Na moj odgovor da ne dobiju ništa to je još sledećih 10 minuta smeha. Dok agrarna politka u svetu ide u pravcu ublažavanja posledica visokih cena naša agrarna politka potstiče samo one kulture od kojih se ostvaruje velika zarada (?). Gde je Ministar tu pronašao logiku, valjda samo on zna.

U svojim izganjima o potrebama promene politike plaćanja po hektaru stalno se isticalo da najveći deo sredstava (83%) završava u Vojvodini i to kod velikih proizvodjača. Zamislite sada koliko će sredstava da završi u Vojvodini i Mačvi odakle dolazi skoro 100% proizvodnje šećerne repe, suncokreta i soje. Pšenica se seje pola pola ali su Vojvodini 90% otkupi (samo oni koji se otkupe dobijaju subvenciju) dok u Centralnoj Srbiji je to oko 10%. Slično je i sa kukuruzom. Sa ovim novim pristupom sve ispod 95% sredstava u Vojvodini i Mačvi će biti iznenadjenje. A pošto još nije zabeležena moguća situacija da mali proizvodjač proizvodi puno a veliki malo onda sasvim logično da će najveći deo sredstava da završi kod velikih.

Kada ovome dodate i to da po pravilima Svetske Trgovinske Organizacije nemate pravo da date cenovnu podršku koja je viša od 5% ukupne vrednosti proizvodnje po kulturama i da će to u potpunosti da oteža (onemoguči) naše članstvo u STO i da takodje agarni budžet Srbije je mali i da Srbija nema para za bacanje, onda ovakva politika postaje još apsurdnija.

Najgore od svega je što se sada vodi dilema o tome da li je bolje plaćanje po hektaru ili po proizvodu što je kao da raspravljate da li je bolje da imate proliv ili zatvor.

A vreme prolazi bez suštinskih reformi.

Ostavite komentar