Podeli

Nemoguće popraviti

Nemoguće je dati komentare na izmenjene članove Zakona o poljoprivrednom zemjištu jer je on u potpunosti pogrešan, suprotan ekonomskoj logici, ne doprinosi razvoju, moralno je nakaradan i ne rešava ni jedna problem nego otvara puno novih. Mislim da je ovo svima, pa i predlagačima, jasno tako da ću se ja umesto komentara na članove fokusirati na, meni zanimljivije argumentima koji se koriste da se brani Zakon jer oni govore o nameri. Takodje ću da pokušam pronaći odgovor zašto će ovako loš zakonski predlog ipak da bude usvojen.

„U poljoprivredi su nam potrebne investicije“ kaže Ministarka Snežana Bogosavljević – Bošković, i zato će 30% državnog poljoprivrednog zemjišta da se daje na dugoročni zakup, po prioritetu, pravnim licima koji imaju dobar poslovni plan. Suštiniski ovaj predlog ima dva velika nedostatka jedan je što otvara velika vrata za korupciju a drugi što nema ama baš nikakve ekonomske logike, niti potvrde u praksi da može da donese dobre rezultate. Ekonomske logike nema jer ni jedan opštinski ili državni službenik nije u stanju da bolje proceni poslovni plan nego što toto može tržište. Transparentno takmičenje i spremnost da se plati cena zakupa najbolje je merilo kvaliteta budućeg zakupca a ne kvalitet njegovog poslovnog plana ili „znam čoveka u opštini ili MInistartvu“. Postojali su primeri iz zemalja istočnog bloka gde su donošene politike sa ciljem da privuku investitore dajući im poljoprivredno zemljište (npr. program 100 novih agribiznis kompanija u Gruziji, Moldavski program razvoja zadruga…) ali je to uvek bilo vezano za investicije u preradne kapacitete. Nikad niko nije bio toliko slep i bezobrazan da daje zemljište vezujući ga za obećane investicije u primarnu proizvodnju i to na osnovu napisanog poslovnog plana. Potpuno suludo.

Ministarka stalno naglašava da se Zakon menja jer „trenutno se ne koristi državno zemljište pa će se zato zemljište ponuditi velikim investitorima“. Prvo to su dve potpuo odvojene stvari jer se investitorima neće ponuditi ono zemljište koje se ne obradjuje nego će, sasmim logično, ono za koje postoji potražnja. Ja bih se složio da se investitorima ponudi u koncesiju isključivo ono zemljište za koje ne postoji potražnja. No, naravno da Izmene Zakona to ne podrazumevaju. Isto tako imene Zakona ne nude ni jedno rešenje kako da se zemljište za koje sada ne postoji interes nađe na tržištu – bilo zakupa ili prodaje. A trebalo bi, i moguće je, pronaći takva rešenja. Hrvatska je donela i sprovela dobra rešenja za marginalizovana zemljišta. Ministarka stalno navodi podatke da 37% državnog zemljišta u Vojvodini i 87% u centralnoj Srbiji nema zakupca. Koje je to zemljište? U Vojvodini nema nijedan pedalj obradivog zemljišta koji nema zakupca. Postoje utrine i pašnjaci, često na zaslanjenim zemljištima, najviše u Bantu, za koje jednostavno nema inateresa da ih neko zakupi. Centralna Srbija ima puno pašnjaka i livada u državnom vlasništvu za koje će biti jako teško (čitaj: nikada) pronaći zakupca. Uzmite primer Peštera (možete dodati i skoro sve druge planine) gde imate desetine hiljada hektara državnog zemljišta. Za ono malo privatnog zemljišta vlasnik treba da plaća porez a potpuno je slobodan da koristi za ispašu bez naknade držano zemljište. Pošto je potražnja za tim zemljištem izuzetno niska, praktično ni ne postoji njena prodajna i cena zakupa. Smatram da je jako važno da se napravi program za marginalizovana zemljišta (čak sam i pisao pre o tome ovde), zašta bi  Zakon o poljoprvrednom zemljištu trebalo da ponudi rešenje. Nasuprot tome donošenje ovog zakona spinuje temu marginalizovanog zemljišta da bi  30% državnog zemljišta pokonili svojim političkim prijateljima.

„Davanje u dugoročni Zakup povećaće potražnju i efikasnost korišćenja zemljišta“, se navodi kao argument za menjanje Zakona u pravcu produžavanja dužine zakupa na 30 godina. Ja se ne slažem sa tim. Trideset godina je dug period, to su dve generacije na jednom imanju. Ko zna kakva će potražanja za zemljištem da bude za 10, 20 ili 30 godina. Ako se već ne ide na prodaju nego se ostaje u domenu zakupa onda se, u današnjem svetu punom nesigurnosti,  najveći ekonomski efekat postiže ponavljanjem tendera na svakih 5-8 godina putem koga će se naći najbolji vlasnik spreman da plati najviše. Kada je reč o višegodišnjim zasadima pravo produženja zakupa onome ko ima višegodišnji zasad će ne samo rešiti njihov problem dugoročnog zakupa nego i stimulisati njihovo podizanje.

„Zakon će pomoći malim jer im se omogućuje da kupe zemlju“ stalno ističe Ministarka. Na žalost neće. Puno je malih u Srbiji a malo će biti ponudjenog zemljišta. Velika potražnja a mala ponuda znači visoku cenu. Hipotekarna sposobnost nekog u Vojvodini sa 20 hektara je oko 120.000 Eura dok mu je godišnja kreditna sposobnost oko 8 hiiljada Eura. Pošto će mali želeti da iskoriste jedinstvenu priliku da kupe zemljište oni će ići u veliku kreditnu izloženost i to: (1) sami – čime ulaze u rizik da izgube i ono što imaju, (2) sa velikim komšijama – koji će im pozajmljivati pare uz rad na pola i druge slične kombinacije. Koliko je ovo dobro za male – ne znam. Ali znam da Srbija neće ovim unaprediti svoju strukturu. Malima je najbolja upravo ovakav način licitacije zemljišta po koje je prošle godine skoro deset hiljada poljoprivrednika zakupilo prosečno nešto preko 25 hektara zemljišta. Mali mogu da budu konkurentni sa velikima u zakupu ali ne i kupovini. Takodje najlakše mogu da rastu na zakupu a teško na kupovini.

„Država ne ubire prihod koji bi trebala nego je to danas samo 50 miliona Eura“ a mogla bi mnogo više. Ja ne mislim da je najvažniji prihod od zemljišta. Najvažnije je da zemljište dodje u ruke onoga ko je iz njega u stanju da napravi najveću dodatu vrednost – bilo kroz najveći prinos, doprinos ruralnom razvoju, vrednosnom lancu kroz preradu i sl. Medjutim lepota ove poljoprivredne ekonomije da ćete sve to dobiti kroz transparentan i fer tender koji nikome neće davati nikakvu prednost. Dobićete veću cenu, lokalnog poljoprivrednika, najveće prinose pa samim tim i najveću dobit za državu. Pogledajte samo dva primera u kojima se država mešala smatrajući da ona zna bolje ko je budući vlasnik. Slučaj Arapa, gde je država uzevši zemljište od 80 loklanih porodica koji su plaćali zakup 400 Eura, smanjila je svoj prihod jer sad naplaćuje samo 250 Eura po haktaru, njeni gradjani su siromašniji (s druge strane ironija je da je šeik bogatiji) prinosi su niži. Drugi još bolji primer je davanje stočarima zemljište po prioritetu. Danas već jedna trećina zemljišta ide po priioritetu za stočare čime se postiglo da:

  • Stočari budu sve siromašniji jer povećanje proizvodnje u zatvorenom sistemu (ne možemo da izvozimo meso ni mesne preradjevine) dovodi samo do pada cene i manjeg prihoda uz isti rad
  • Smanjuje se produktivnost – prioritet za zakup na uslovno grlo stoke i subvencije po grlu dovode do toga da je važno da imam „grlo“ a ne i koliko je to grlo produktivno jer mi je prihod subvencije važniji nego povećanje proizvodnje
  • Povrtari i ratari ostaju bez zemlje iako oni najbolje znaju kako se njome gazduje i u stanju su da ostvare najveću dodatu vrednost

Ministarka kaže da se promenama Zakona želi ispraviti ono što se nelegalno koristi. Slažem se sa njom da ovo jeste problem i da treba na ovome raditi. Najveći uzurpator njiva jeste država i lokalni moćnici a najveći krivci za to stanje su opštinari i Ministartvo koje sve to odobravaju i vrlo često iniciraju. Znači država nije htela da sprovodi postojeći Zakon, pa ne vidim ni jedan razlog zašto bi to sada htela da radi. Naprotiv utisak je da se želi samo legalizovati postojeće stanje sa članom kojim se reguliše da ko je nelegalno u posedu mora da plati trostruku vrednost zakupnine, umesto uvodjenja mnogo strožijih sankcija kako za nečinjenje onih koji to mogu da spreče tako i za uzurpatora.

Zašto se donosi ovakav Zakon?

Loši Zakoni se donose ili iz neznanja ili iz loših namera. Na primer uvodjenje prioriteta u zakupu za stočere je tipičan primer neznanja da se sagledaju posledice jedne takve promene ali ne mislim da tu ima loše namere. Medjutim, u ovom slučaju zakonopisac je vrlo svestan svih posledica koji će Zakon da proizvede. Naravno da to nisu oni koje promoviše Ministarka nego legalizacija davanja zemljišta prijateljima (bilo oni domaći ili strani) koji nikada ne bi mogli da dodju do zemlje na fer i tržišnom takmičenju, nego samo uz pomoć državnih privilegija.

Da li će ovakav Zakon biti usvojen?

Hoće, jer Zakon može da se menja kroz javnu raspravu kada zakonopisac nema znanja pa onda dobije neke nove informacije ili analize koje ga ubede da će posledice njegovog donešenja biti negativne. Medjutim pošto iza ovog Zakona stoji vrlo jasna namera onda se on može rušiti jedino politički. A to je u ovom trentku nemoguće jer gradjani i opozicija praktično ne postoje.

Ostavite komentar