Podeli

Poljoprivredno zemljište, ko, kako i koliko

Imam potrebu da kroz ovaj tekst dam osnovne informacije o poljoprivrednom zemljištu u Srbiji. Ono postaje top tema, u novinama, u kafanama u predizbornim obećanjima. Shvatite ovo samo kao jedan informativni prilog na temu.

U Srbiji postoji 5.1 milion hektara poljoprirednog zemljišta od čega 4.2 miliona hektara obradivog zemjiišta. Pored obradivog u poljoprivredno još spadaju i pašnjaci, bare, trstenici. Od ukupnog obradivog zemljišta, 1.65 miliona hektara je u Vojvodini a ostatak je u Centralnoj Srbiji. Po vlasništvu smo bili i ostali jedinstveni u svetu i pre novog Ustava a i posle. Po starom Ustavu je postojalo privatno, društveno, državno i zadružno vlasništvo a po novom je izbačeno društveno a ipak zadržano zadružno. Valjda da bi opet bili jedinstveni u Svetu jer ne postoji ni jedna druga zemlja koja prepoznaje zadužnu imovinu. Ali ima taj Ustav mnogo većih i opasnijih mana da bi zasluživao da bude kritikovan samo zbog ove smešne ustavne konstatacije.

Na jednostavnom primeru kombinata „Sloga, Jedinstvo, Budućnost, Napredak etc“ ću vam objasniti razliku izmedju tipova vlasništva. Zemljište koje je naš kombinat „SJBN etc“ dobio kao početni kapital kada se osnivao u davnim posleratnim godinama je državna zemlja. U medjuvremenu, naš kombinat se proširivao i kupovao zemljište ili su mu pak mnogi davali svoje zemljište, da bi zauzvrat dobijali penziju. Tako je on došao u posed dodatne zemlje koja se smatra društvena, jer su radnici izdvajali od svog dohotka da bi „SJBN etc“ povećavao svoj kapital. Medjutim niko nije razmišljao da će doći neko novo vreme kada će neko da postavi pitanje koja je zemlja čija? Zato je bilo potrebno do tada papirološki i strateški jedinstveno vodjeno zemljište razgraničiti na društveno i državno. Proces je zakonski trebalo završiti još 1997 godine ali pošto je država dokazivala svoje vlasništvo a ne kombinat svoje, nije postojao neki interes ni jedne strane za ubrzavanjem procesa. Interes se javlja sa početkom privatizacije pošto se sada javlja mogućnost privatizacije društvenog kapitala. Ovde ću zastati jer su ovde napravljene najveće greške i ovde leži suština problema.

Ono što se moralo uraditi pre momenta privatizacije je bilo da se sva društvena zemlja podržavi i da se zemljište ne prodaje nego da se daje u dugoročni zakup. Time bi se uradila komasacija jer bi se parcele grupisale, otvorio mnogo bolji prostor za buduću restituciju zemljišta i razvilo tržište zemljišta jer bi zemljište došlo u ruke onih koji su u stanju da od njega izvuku najveći profit a ne onih koji su u datom momentu imali para. Zašto nije trebalo prodavati poljoprivredno zemljište: i) Ne postoji razvijeno tržište kredita (smanjuje ponudu); ii) Zemljište je predmet restitucije; iii) Zakup bolje odredjuje vlasnika i profitabilnost nego prodaja; iv) Velika ponuda u kratkom vremenu dovodi do depresije cena; v) Trenutna niska cena zemljišta (usled visokog stepena ekonomske i političke nestabilnosti, teškoća u predvidjanju kretanja na tržištu, nemanja pravnog sistema i jasno definisanog vlasništva i sl.)

Znači bilo je potrebo napraviti funkcionalne celine različite veličine (jer su uglavnom svi ti kombinati predimenzionirani) i zatim te celine ponuditi potencijlanim zakupcima zemliišta. Spremnost da se plati veća cena zakupa bila najbolje merilo buduće profitabilnosti. Ovo su uradile i Slovenija i Hrvatska. Šta smo mi uradili? Mi smo prodali društveni kapital i društveno zemljište u našem „SJBN etc“ koje je činilo 1/3 od ukupnog zemljišta i dali novom vlasniku pride da obradjuje i 2/3 državnog zemljišta, koje nije kupio, niti platio, ali smo mu u Agenciji za privatizaciju rekli ćuti i radi, tvoje je – država časti. Sreća, sreća, radost za sve.

Medjutim onda 2004. dolazi nova Vlada i na čelo Ministarva pojoprivrede Ivana Dulić Marković, poznata po tome da traži probleme i kada ostali neće da ih vide, i kaže: „To nije u redu da seljaci moraju da plaćaju arendu a da novi vlasnici društvenog zemljišta dobjaju za džabe državno zemljiše – to se mora ispraviti“. Ono što je novim vlasnicima prethodna Vlada (a delimično i ova jer je privatizacija nastavljena po istim pravilima) dala, sada je trebalo uzeti i omogućiti da svi plaćaju ekonomsku cenu zakupa i da svi imaju ista prava zakupa. Do sada je na ovaj način privatizovano oko 120.000 hektara društvene zemlje, danas već privatne i na korišćenje im je besplatno dato oko 310.000 hektara državne zemlje. Tada počinje borba koja traži mnogo više prostora za pisanje i koja bi mogla da stane u ceo roman a čiji bi naslovi poglavlja bili: priprema zakona, stavljanje seljaka na svoju stranu, odbijanje DS da pomogne izglasavanje, ubedjivanje koalicionih partnera, pretnje, smeštanje afera, razgovor Koštunica, Bubalo i Ivana Dulić Marković, rasprava na Vladi, rasprava u skupštini i Usvajanje zakona.

Donet je Zakon čije su glavne karakteristike, interesantne za ovu priču, da opštine treba da donesu Program korišćenja državnog zemljišta zajedno sa dve komisije (jedna stručna sastavljena od lica iz katastara i druga pretežno od paora) i da taj program bude usvojen od opštinske skupštine. Uzmimo na primer opštinu „Neka opština“ u kojoj funkciniše naš „SJBN etc“. Opština ima 16.876 ha državne zemlje pri čemu su veličine parcela od 0.2 ha pa do 370 ha. Opštinske komisije kroz Program korišćenja državnog zemljišta predlože da se neke pacele grupišu, neke da idu kao cele i na kraju predlože 496 licitacija sa prosečnom veličinom po liitaciji od 34 hektara. Znači veličina po licitaciji je od 10 ha pa do 370 ha. Opština od prikupljenih para prihoduje sa 40%, Ministarstvu ide 30% i AP Vojvodina 30%. Preporuka Ministarstva dok sam ja bio na njegovom čelu je bila da se parcele nikako ne cepaju nego da idu takve kakve jesu (najveće parcele u Srbiji su oko 300 ha), da se limitira tražnja u prvom krugu sa uvodjenjem ograničenja od 100 hektara po jednom zakupcu. Problemi koji su se javili u dosadašnjem sprovodjenju zakona su da: odredjene opštine ne žele odgovornost a ni novac i uopšte ne pripremaju Program; pojedine opštine isključuju odredjene parcele iz licitacija; pojedine opštine pokušavaju da zadovolje i radnike u privatizovanim kombinatima i paore (što je nemoguće) pa veličina parcela u odredjenim licitacijama iznosi i preko 1000 ha; pojedine opštine ne žele da slušaju preporuku MP i stave limite za zakup i sl.

Sve su to očekivane stvari jer ovaj zakon posle 60 godina ispravlja nepravdu da su seljaci uvek morali da plaćaju za svoj zakup a kombinati ili sadašnji vlasnici bivšeg društvenog zemljišta nikada. Takodje je logično da se oni koji se koriste ovim privilegijama grčevito bore da ih zadrže. Zato ministarstvo mora biti agilnije u boljem sprovodjenju zakona i sve parcele uključiti u raspodelu i uraditi programe za one opštine koje ne rade Programe i pri tome ih ostaviti bez para.
Na kraju par ličnih zapažanja:

  • DO SADA (POSLEDNJIH 60 GODINA) SVA DRŽAVNA ZEMLJA KORIŠĆENA JE OD STRANE KOMBINATA ILI NOVIH VLASNIKA I ZA NJENO KORIŠĆENJE NIJE PLAĆANO NIŠTA, A SA SVAKOM NOVOM LICITACIJOM SE NAPLAĆUJE KORIŠĆENJE I DOBAR DEO ZEMLJE PREDJE U RUKE PAORA.
  • VREDNOST OVOG ZAKONA JE ŠTO SE PRIČA VODI O TOME DA LI PREDNOST PRILIKOM ZAKUPA DATI SELJACIMA A PODRAZUMEVA SE DA JE NE TREBA DATI KOMBINATIMA. VERUJTE OVO JE CIVILIZACIJSKI ISKORAK. TAKODJE OVAJ ZAKON PO PRVI PUT VERUJE U DECENTRALIZACIJU I PRETPOSTAVLJA DA OPŠTINA I MEŠTANI U OPŠTINI ZNAJU BOLJE KAKVO SELO HOĆE A NE NEKO U BEOGRADU.
  • IRONIČNO JE DA SE SADA MNOGI BRINU ZA SELJAKE, PA ČAK I ONI KOJI SU BRANILI, KAO ŠEFOVI POSLANIČKIH GRUPA, ZAKON PO KOME SE PRODAVALO POLJOPRIVREDNO ZEMLJIŠTE I BESPLATNO DODELJIVALO DRŽAVNO ZEMLJIŠTE. UŽAS OD LICEMERJA.

Ostavite komentar