Podeli

Srbija isto kao i EU nema neobradjenog zemljišta

Dobili smo novu zabavu da raspravljamo koliko Srbija ima, koliko gubi i koliko bi mogla da zaradi kada bi obradjivala svo zemljište. Takodje da raspravljamo kako kazniti sve koji ne žele da doprinesu opštem srpskom boljitku te ne obradjuju zemljište koje imaju u vlasništvu. Ja se nadam da će ovo i da ostane na nivou kratkotrajne zabave (u paketu sa šeikom koji dolazi da se bavi poljoprivredom u Srbiji ili ljubaznim klaničarima koji na molbu spuštaju cene), mada sumnjam.
Nekoliko činjenica pre nego počnem da objašnjavam, znajući unapred da me najveći deo neće razumeti.

EU nema kategoriju neobradjeno poljoprivredno zemljište, nego samo korišćeno poljoprivredno zemljište (UAA – Utilized Agricultural Area) ne zato što nemaju livada i pašnjaka koje se ne obradjuju, kao i mi što imamo, nego zato što jednostavno razmišljaju – ako se ne obardjuje nije poljoprivredno, zašto bi ga uopšte zvali poljoprivredno zemljište

Kod nas je neko nekada davno zemljišta podelio na poljoprivredno i gradjevinsko i tako ga upisao u katastar. Medjutim to što je u knjigama nije i u životu. Uzmite samo primer gospodina Šutanovaca koji je prvo morao da svoju parcelu na Vračaru konvertuje iz poljoprvrednog u gradjevinsko zemljite. Ovo pričam samo kao ilustraciju da imate predstavu kakvo je stanje u katastru u vezi registracije poljoprivrednog zemljišta.

Vojvodina, Mačva, Pomoravlje nema ni jedan hektar “neobradjenog zemljiša” jer je obrada zemljišta isplativa kada se radi o kvalitetnom zemljištu pa postoji tražnja za zemljištem koja garantuje da će vlasnik ukoliko ne želi / ne zna / ne može da sam obradjuje zemljište dobiti rentu za njegovo korišćenje (koja dostiže čak i nekoliko stotina Eura po hektaru), ili pak će uvak pronaći kupca.

Centralna Srbija, naročito njena planinska područja imaju zemljišta koje se u katastru vode kao poljoprivredno a sada su livade. Najčešće te parcele su isparčane, ili zapuštene, ili na nagibima ili planinama ispresecane šumom i po pravilu nema puta do njih. Vlasnici tog zemljišta su najčešće bake i deke koji su ostali da požive u tim selima ili njihova deca koja su otišla iz tog sela.

Zar miliste da te bake, deke i njihova deca vlasnici tog zemljišta ne bi žele da ga izdaju ili prodaju i dobiju makar koji dinar za njega. Žele – ali ono nikome netreba. Jer da nekome treba već bi odavno ono bilo u funkciji.

Gde je onda rešenje da se to zemljište na planinama i udaljenim područjima pusti u funkciju . Naprimer pronaći nekog ko ne voli pare (ako ga znate javite mu da ima sjajnu poslovnu priliku), ili nekog ko ima toliko silno para da mu one ništa ne znače (ovaj Dinkićev šeik na primer) ili da država uzme pare od sviju nas pa da ih uspešno potroši za svesrpsku dobrobit, kao što je poljoprivreda u planinskim područjima.

Ali ne oni pronalaze sjajno rešenje a to je da od tih jadnih bakica i dekica naplaćuju porez na neobradjeno zemljište. Kao da oni nemaju dovoljno svoje muke.

Ja sam radio u zemljama gde neobradjeno zemljište zaista predstavlja problem i gde je država raznim merama, bilo stimulativnim ili represivnim pokušavala da poveća stepen korišćenja. Naravni bez uspaha, jer nije shvatila da jedino tržite, konkurencija i profitabilna poljoprivreda mogu da ga reše.

1 komentar u ovom Tekstu

  1. Profile photo of Ivana Dulić Marković

    Bas da vidim kako ce od pokojnog pradede Stevana (sinovi su odavno presli osamdeset godina i nisu podelili imanje jer se nisu mogli dogovoriti…unuci (neki od njih su a zalost vec pokojni) i praunuci nemaju pojma ni da imaju ni gde je imanje) naplatiti porez? Ovo moze da smisli samo neko ko nema nikakve veze sa zivotom i stvarnoscu u Srbiji. Mora bit da je dugo u vlasti.

    Odgovori

Ostavite komentar