Podeli

Stranci i zemljište

Ako bi u jednoj rečenici trebalo da definišem najveći problem u našoj poljoprivredi, odlučio bih se za sledeću  – Poljoprivreda Srbije ima (pre)veliku konkurenciju na nivou primarne proizvodnje, a malu, ili takoreći nikakvu, na nivou prerade. Bez razvijene prerade možete da izvozite jeftine berzanske proizvode, a vaših proizvoda neće biti u evropskim supermarketima.  Jedan od najvećih neuspeha naše tranzicije je bio taj da nismo želeli i znali, pa samim tim ni uspeli, da privučemo strane direktne investicije u našu privredu, a pogotovo nismo uspeli da stvorimo uslove da velike kompanije koje proizvode hranu investiraju kod nas, kao što su to radili u Poljskoj i Madjarskoj gde je preko 70% preradnih kapaciteta u poljoprivredi prešlo u ruke stranih kompanija. Uz nekoliko izuzetaka kao što je šećerni sektor (koji je najveći izvoznik poljoprivrednih proizvoda), gotovo da i ne postoji ni jedan veliki svetski proizvodjač hrane koji je investirao kod nas. Osnovni razlog je da ih kreatori naše tranzicione politike, bilo oni koji su direktno potpisivali odluke ili oni koji su vukli konce, nisu želeli. Da su ih želeli, ne bi pravili privatizacione zakone koji su davali razne prednosti domaćim ili fizičkim licima, znalo bi se šta se kupuje, bilo po pitanju zemljišta ili prethodnog vlasništva, ne bi smišljali na desetine uslova prilikom privatizacije i sl.

Verovatno će se mnogi složiti sa mnom da bi bilo dobro da su neki koji imaju pristup velikim tržištima i kapitalu, pa makar oni i bili stranci, bili dobro došli da investiraju u naše preradne kapacitete. Malo njih će razmišljati na isti način kada je u pitanju poljoprivredno zemljište. Reći će da mi znamo da obradjujemo zemljište, a i ima nas i ovako puno, pa šta će nam neko drugi. I biće u pravu. Koliko je taj vrloprisutan strah da će stranci da kupe naše poljoprivredno zemljište opravdan? Da bi se to desilo, treba da se ispune tri stvari. Prva, da je stranac zainteresovan da kupuje, druga, da ima ko da mu proda i treća, da se pronadje cena koja bi odgovarala i kupcu i prodavcu.

Prvo, pokazalo se da su za sada strane kompanije vrlo nezainteresovane da kupuju poljoprivredno zemljište kod nas. One su mogle da učestvuju u privatizaciji kombinata na način da registruju kompaniju u Srbiji čime ona postaje domaće preduzeće i samim tim ima potpuno ista prava kao i sve ostale domaće kompanije. Takodje su mogle da prave konzorcijume sa domaćim preduzećima i licima i da na taj način učestvuju u privatizaciji. A uglavnom nisu. A i kada jesu, potrudili smo se da im damo do znanja da nisu dobrodošli.

Drugo, za razliku od svih drugih zemalja bivšeg SSSR i zemalja istočnog bloka (sem Poljske) gde je najveći deo zemljišta bio u državnom vlasništvu, kod nas samo 15% zemljišta se ili će se nekada naći na tržištu prodaje. Ima i onih ostalih 85% u privatnom vlasništvu ali glavnom usitnjenog, razbacanog po ataru, obično sa nekoliko vlasnika. Jedan deo poljoprivrednog zemljišta koji je nekada bio u društvenom vlasništvu se već našao na tržištu prodaje kroz proces privatizacije kombinata. Preostale su još dve značajne ponude. Jedna je likvidacija starih zadruga koje imaju vlasnišvo nad zemljištem (površine od oko desetak većih kombinata) a druga je kada država reši da proda svoje poljoprivredno zemljište (oko 6-8% od ukupnog zemljišta). Prva će se desiti kada neko odluči da reši problem starih zadruga, što će biti verovatno nikad, a druga verovatno isto kada i prva, jer treba da se prvo sprovede restitucija i zatim da država odluči da napusti sadašnji koncept da se poljoprivredno zemljište ne prodaje nego da se izdaje u zakup iz razloga što: ne postoji razvijeno tržište kredita (smanjuje ponudu), zemljište je predmet restitucije, zakup bolje odredjuje vlasnika i profitabilnost nego prodaja i očekivanja da će cena zemljišta rasti sa ulaskom u EU zbog dobijanja redovne zemljišne rente u obliku subvencija.

Treće, poljoprivredno zemljište je mnogo profitabilnije kupiti u Rumuniji, Bugarskoj ili Madjarskoj jer su to zemlje sa jasnom agrarnom politikom (za razliku od naše), koje su deo EU pa samim tim je pristup tržištima i subvencijama potpuno otvoren, a cena zemljišta je vrlo približna, pa u mnogim slučajevima i niža nego kod nas.

Znači, svi oni fobični, koji baš jako ne vole da im je stranac komšija, ne treba da se plaše. Mi smo mnogo drugačiji od zemalja gde to pitanje zaista jeste bilo aktuelno kao što su Madjarska, Istočna Nemačka, Slovačka i druge, iz dva razloga: Prva razlika je u tome da je u njihovom slučaju najveći deo poljoperivrednog zemljišta bio u državnom vlasništvu pa su se u kratkom vremenskom periodu velike površine zemljišta našle na tržištu prodaje. Zato je postojao strah da domaći farmeri, koji su se tek formirali, neće moći da se takmiče sa strancima. Sve ove zemlje su tražile i dobile derogacije da odredjeni vremenski period stranci ne mogu da kupuju zemljiše.

Druga razlika je što su stranci kod njih hteli da dodju a kod nas neće.

Ostavite komentar