Podeli
Veliko ništa

Veliko ništa

Pre nešto više od tri godine napisao sam tekst o deset stvari koje treba Ministartvo poljoprivrede da uradi da bi povećao konkuretnost i unapredio život na selu. Da bi razumeli i mogli da nastavite da čitate ovaj blog morate ga pročitati.

Ama baš ništa od svega toga nije uradjeno.

Možete da se ne slažete sa tim da li je efikasnija investiciona podrška od direktnih plaćanja, i da budete u krivu (ironično čak se svi koji su vodiii Ministartvo predhodnih tri godine slažu sa mnom pa opet nisu ništa uradili da povećaju podršku investicijama na račun plaćanja po grlu i hektaru) ali ne može da se spori najveći deo stvari koje je trebalo uraditi. A nije uradjeno, čak šta više, tri godine je prošlo a da je danas situacija značajno gora.

Prvo smo se zanimali sa strategijom koja je toliko prazna, nesprovodima i besmislena da čak ni Ministarstvo koje ju je na velika vrata donelo ni u jednom trenutku nije ni pomislilo da je nešto od toga trebalo sprovoditi. Još gore je prošao Zakon o potsticajima u poljoprivredi (sećate se toga) koji je “prvi put u istoriji” doneo svakom seljaku predividljivost i sigurnost. Mislim da ni pravna služba u Ministartvu ne zna koliko je puta “velika zakonska predvidljivost” menjana na mala vrata. Onda smo imali aflatoksin, pa smo se bavili posledicama i ubedjivanjima kako je sve to bezopasno. Posle toga smo čekali velike arapske investitore koji će da imaju po 30 tona kukuruza i 20 tona pšenice po hektaru (samo što treba da im poklonimo zemlju jer ne mogu sa takvim prinosima da se takmiče sa našim poljoprivrednicima na tenderima za zakup) i nemačkog Tenisa koji će da udupla broj svinja u Srbiji, samo što nije. Trebalo im je pripremiti podlogu, pa se poslednjih godinu dana vodile rasprave, protestovalo, pričalo o novom Zakonu o poljoprivrednom zemljištu. I tako prodje tri godine.

Svih onih deset stvari koje sam napisao pre tri godine treba uraditi i danas. Medjutim danas treba dodatan napor da se neke stvari vrate na staro, kao što je Zakon o poljoprivrednom zemljištu, da se upostavi izgubljano poverenje u naš food safety system kako kući, a još više u inostranstvu, da se ponovo uspostavi dijalog sa poljoprivrednicima, podignu kapaciteti za pregovore, plaćanja, inspekcije …

I dok je predhodni period još uvek trpeo nečinjenje jer su cene žitarica i uljarica još uvek bile takve da su obezbedjivale prihode najvećem broju poljoprivrednika, danas i u narednom periodu marže, usled niskoh cena, će biti jako niske i neće trpeti pogreške i nečinjenje, bez većih posledica po prihode poljoprivrednika i ostalog ruralnog stanovništva.

 

Ostavite komentar