Podeli

Vredi pokušati

S jedne strane čujemo budućnost Srbije je u poljoprivredi. Sve davno odbegle u gradove vratiti u sela i zaposliti ih u poljoprivredi. Hoćemo li to ikad postići? Da li bi trebalo to postići? Da li je moguće?

Hajde da se prisetimo sela u Srbiji pre pedeset i više godina. Svi se prvo sete pesme žetelaca, mirisa vruće pogače, žubora bistre vode, žmirkave svetlosti lampi, priča pored ognjišta, ležaja na paorskoj peći dok napolju zima priča svoju tužnu priču. Međutim, nerado se sećamo teškog rada, deljenja parčeta mesa na sve ukućane, porađanja na njivi i drugog što već generacijama potiskujemo i neželimo da ispričamo.

Kako danas izgleda selo u Srbiji? U nekim krajevima Srbije, u Vojvodni, pomoravlju, Mačvi, blizu velikih gradova sela su velika i još uvek živa. U njima je i škola i crkva. U njima živi po nekoliko hiljada stanovnika, ne baš idealne starosne strukture, ali ipak  se u njima čuje dečiji glas. Ovakva sela imaju budućnost, ona će uspeti da žive i da se razvijaju. Nasuprot njima su sela istočne Srbije, sela smeštena na planinama, na Pešterskoj visoravni, južnoj Srbiji. Ova sela na žalost ne odumiru, ona su već mrtva. Na deset do dvadeset sela postoji jedna škola u koju peške po nekoliko kilometara ide desetak đaka. Selo Koritnik sa koga se pruža jedan od najlepših pogleda na Sićevačku klisuru, Nišku banju i Niš nalazi se tek na nekoliko kilometara od Niša. U njemu nema ni struje ni vode, pa samim tim ni stanovnika. Poslednji stanovnik umro je 1998. godine. U Repušnici, opština Knjaževac, živi žena, stara oko 60 godina sa ocem koji ima preko 80 godina i sto ovaca. Prošle godine vukovi su im zaklali preko dvadeset ovaca. Mnogo je sela u koje uđeš i nečuješ ni «psa da zalaje», vidiš zatarabljene kuće, umrlice na vratima i banderama. Pre su mobama rešavali sve, gradili kuće, žnjeli pšenicu, sakupljali letinu, danas i ako ih je ostalo samo par u selu duh zajedništva je teško pronaći. Sećam se posete jednom selu na Staroj Planini u kome žive samo tri stanovnika dve bake i jedan deka. Bake već deset godina ne govore međusobno.

Preostali stanovnici sela sećaju se svoje mladosti, kad je sve bilo lepše «kad si od plate u fabrici za koju godinu mogao da napraviš novu kuću i kupiš traktor». Kako su onda ta sela ostala pusta? Do pre pedesetak godina ona su vrvila od ljudi, od žamora, pesama i razmirica? Šta ih je nateralo da odu iz svojih kuća, sa svojih njiva i odu u neizvesnost gradskog života? Da li su se mladi samo dosetili i otišli u grad?

Tendencija seljenja iz sela u grad prisutna je u celoj Evropi tokom 20. veka, ali u većini evropskih zemalja još uvek postoje sela koja žive i koja imaju budućnost. Ipak, mi jesmo u Evropi, ali se puno od Evrope razlikujemo. Uglavnom za njom u mnogome kasnimo. Mi smo u 20. vek ušli kao seljačka zemlja, sa više od 70% seljačkog stanovništva, bez neophodne infrastrukture, bez puteva i struje. U mnogim odumirućim selima struja je došla tek šezdesetih godina 20. veka, kada su iz njih mladi nezaustavivo odlazili. Tada je opšti trend bio: zaposliti se u gradu, dobiti stan, ne biti seljak, roditi samo dvoje dece, odškolovati ih – pod devizom «uči da ne bi radio». Samo oni koji nisu bili za knjigu ostajali su sa motikom. Upravo ovakav poželjni model stvorio je sliku sela u Srbiji kakvu danas gledamo.

Kako sve ovo popraviti? Kako pomoći čoveku da pobedi u vekovnoj borbi otimanja prostora od prirode? Kako mu pomoći da ponovo preuzme livade koje su podivljale? U stvari bolje je pitanje da li je ovo  moguće, da li je ovo unapred izgubljena bitka? Kod nas 44% stanovnika živi na selu. Ako tome dodamo još i nekoliko desetina procenata iz varošica koje bi se pod svim merilima mogle svrstati takodje u ruralno područje, dolazimo do toga da je preko polovine ljudi naseljeno na selu. Ovo je izuzetno visok procenat. Samo nekoliko zemalja u Evropi imaju ovakvu statistiku.

U zemljama EU, interesovanje i odgovornosti za politike ruralnog razvoja prostiru se preko brojnih ministarstava, agencija i nevladinih organizacija. To je razumljivo jer je ruralni razvoj, zapravo složen socio-ekonomski razvoj posebnog tipa regiona koji uključuje čitav niz pitanja kao što je zaposlenost, industrija, poljoprivreda, zdravlje, transport, životna sredina, socijalne službe, obrazovanje, komunikacije, finansije, kulturno nasleđe i slično. A pomoć se ogleda u obezbedjivanju bespovratnih sredstava u odredjenom procentu (od 30% – 50%) na invensticije na selu.

Od 2004. godine Ministartvo poljoprivrede je započelo slične mere i kod nas. Do sada su preko ovih mera obezbedjena sredstva za izgradnju na desetine hladnjača na selu, na stotine farmi, vodovoda, kanalizacija, atarskih puteva, pojačavana je elektro mreža, unapredjivan je ruralni turizam, udruživanje proizvodjača, popravljeni su i gradjeni seoski domovi, osnivani agro biznis centri, podizani vetrozaštitni pojasevi i mnogi drugi projketi i aktivnosti koji se mogu pronaći medju preko 5.000 odobrenih zahteva predloženih od  poljoprivrednika, zadruga ili seoskih mesnih zajednica. Samo u protekle tri godine sredstva namenjena za unapredjenje sela su udesetostručena i Strategijom razvoja poljoprivrede Srbije pored lepih reči definisano i konstanto povećanje sredstava namenjenih ruralnom razvoju.

Ali ni to ne znači da će se uspeti zaustaviti migracija.

 

Danas, 17. 10. 2006.

Ostavite komentar