Podeli

A šta će nam uopšte to selo

Kada pitam prijatelje da li selo treba gradu, svi u glas kažu pa naravno da treba, kakvo ti je to pitanje. A kada ih pitam zašto, šta tebi znači selo, ni sami ne znaju da nabroje ništa drugo nego otrcanu frazu da nas selo hrani i brani.

Istorijski gledano, selo je imalo svoju ulogu jer je većina živela na selu, plaćali su poreze, bili glavni regruti u svim ratovima, proizvodili hranu (tada je jedan čovek bio u stanju da proizvede hranu za još nekolicinu, dok danas za nekoliko stotina ljudi) i sasvim je bilo normalno da je život u gradu bio teško moguć bez razvijenog sela. Danas većina stanovništva živi u gradovima, najveće platiše poreza i ostalih nameta su fabrike i potrošači, a kompanije sve više proizvode hranu. Tako da, sintagma da selo mora da postoji da bi nas hranilo i branilo baš i nije tačna, jer bi se jeftinije, a često i kvalitetnije hranili kada bi otvorili granice, pa uvozili argentinsku govedinu, turski paradajz, gruzijske lešnike. Doduše, kod nas ruralno stanovništvo još je jedino koje ide u regularnu, a ne civilnu vojsku.

Pored ove manifestne, mnogi ističu onu latentnu ulogu sela kao mesta koje mora da postoji zbog toga sto se tamo lepo živi, lepo jede, lepo spava, tamo žive neki zdravi i lepi ljudi. Ovaj romantizam postoji kao sećanje na neka prošla vremena. Danas se u srpskom selu (bar u većini kuća) lepo ne živi, lepo se jede samo kad dodju gosti iz grada, priroda je čista, ali često prepuna deponija, stare gvoždjurije i divlje gradnje. Dakle, ni ovo nije racionalan razlog, već više nešto o čemu smo slušali i apriori prihvatali. Takodje, neki kažu da nam selo treba jer ne mogu svi da žive u gradu. Zašto da ne mogu? To niko ne zna, ali lepo zvuči i opravdava uvek onog našeg pretka koji je došao u grad (na vreme) ali svaki sledeći nije poželjan.

Ako želimo da selo opstane treba mu dati realan, ekonomski razlog postojanja, a ne tradicijski. Kreatori ruralne, agrarne i finansijske politike u EU su to shvatili pre nekoliko desetina godina, a naročito u poslednje vreme su razvili koncept zasnovan na poljoprivrednoj i nepoljoprivrednoj diverzifikaciji aktivnosti u ruralnim područjima i kreiranju tražnje za proizvodima i uslugama vezane za kvalitet, prirodu, geografsku odrednicu i način pripreme kakvi se po pravilu nalaze na malom ruralnom posedu. Danas, potrošač u EU ne razmišlja kao pre deset godina. Pre bi se u cenovnom rasponu odredjenog proizvoda (jabuka na primer) od 0.2 do 2 eura, odlučivao za kupovinu one od 1 eura. On će danas kupiti ili najjeftiniju ili najskuplju. Dodatno, on se sve češće odlučuje za onu od 2 eura, koja mu ne garantuje samo zadovoljenje metaboličkih potreba (da nije gladan), nego i zdravstvenih (da doprinosi njegovom zdravlju), socijalnih (da je proizvedena lokalno, da pomaže malim proizvodjačima, da smanjuje zagadjenje…), pa i hedonističkih (kupujem samo najskuplje). Znači, ako hoćete da budete na tržištu ili morate da budete cenovno konkurentni ili konkurentni kvalitetom. Cenovna konkurentnost se prepušta velikim proizvodjačima, bili oni u EU ili van nje, i njima se konstantno smanjuje podrška (carinska ili direktna). S druge strane, kvalitet, koji je dokazan geografskom, ekološkom ili nekom drugom oznakom, u potpunosti je u trendu, kako kod onih koji daju pare tako i kod onih koji kupuju proizvode. Ako se tome doda mogućnost povezivanja sa uslugama, narodnim graditeljstvom, tradicijom, moguće je i ostvariti značajan ekonomski efekat kroz sinergijsku ponudu.

Naravno, ovo ne može biti magično rešenje za razvoj ruralnih područja u Srbiji, ali može biti rešenje za neka sela i neke ljude u njima. Medjutim, to se neće desiti, jer mi još uvek robujemo besmislenim razlozima postojanja sela i želimo da ona ostanu onakva kako ih pamtimo iz priča baka i deka. Zato su nam sela važna u priči, a ništa ne činimo za njih. Vrlo brzo ćemo shvatiti da je i ovaj resurs, kao i mnogi drugi koje smo imali, potrošen i da niko neće da dodje u prirodu zaraslu šipražjem, sa divljom-legalizovanom gradnjom, bez infrastrukture, sa nedovršenim kućama i ljudima bez znanja i ambicije, bilo zato što su stari ili što su postali starci već sa svojih trideset godina.

EU je uspela da pokaže kako se kreiranjem tražnje i ekonomskim razmišljanjem može učiniti održivim nešto što je bilo predvidjeno za nestajanje, kao što su sela i mali proizvodjači.

Mi uspevamo da pokažemo kako je moguće uništiti sve resurse kroz kreiranje poltičkog i ekonomskog okruženja koje prepoznaje samo kratkoročni lični interes.

Ostavite komentar