Podeli

Arapi na letećem ćilimu

Arapi će „sigurno imati četiri i po do pet puta veće prinose po hektaru nego mi” reče Premijer Vučić juče u Skupštini Srbije. Ako je mislio na prosek u Srbiji to znači da će oni da imaju oko 30 tona kukuruza po hektaru, 300 tona šećerne repe, dvadeseak tona pšenice. Sa ovim prinosima su osigurali sigurno mesto u Ginisovoj knjizi rekorda za narednih pedesetak godina, a ako je mislio na ono što sada proizvodjači u Kuli ostavaruju na zemljištu koje će se dati Arapima onda se te cifre penju na 50 tona kukuruza po hektaru, 500 tona šećerne repe i preko 3o tona pšenice, što nije isključeno samo ako uspeju da na tom jednom hektaru zemljišta naprave jedno dva tunela i dva sprata na kojem bi se bavili poljoprivredom.

Svestan je i Premijer, a i svi koji imaju imalo znanja u poljoprivredi, da su to samo političke floskule koje treba da opravdaju protiv pravnu, protiv moralnu i nelogičnu prodaju vojvodjanskog zemljišta. Ono što možda Premijer i nije svestan je da su poljoprivrednici u Kuli medju najboljim u Srbiji i da oni u poslednjih 5 godina ostvaruju rast biljne proizvdnje koji je preko 4% veći nego što je to prosečan rast u Srbiji (vidi grafikone). Isto verujem da on ne zna da je najbolji način da se unapred zna ko će bolje da obradjuje zemljište spremnost zakupca da se plati zakup. Onaj ko je spreman da plati 500 Eura, zna kako će da ostvari prihod od barem 501 Euro. Ako ćemo verovati Premijeru da će Arapi ostvarivati 50 tona kukuruza oni će otvarivati profit od barem 8-9 hiljada Eura po hektaru. Pa ako su toliko dobri da će sigurno imati četiri i po do pet puta veće prinose po hektaru nego mi” što im je onda problem da idu na tender za prodaju ili zakup zemljišta?

Naravno da nisu tako dobri i naravno da znaju da će porodična gazdinstva uvek platiti više od njih jer su konkurentnija, jer je njima zemlja  sve, pravo na rad, sredstvo za život,  dedovna, a Arapima samo jedna dobra prilika koju treba iskoristiti, dok je Vlast ovakva – spremna za ovakve dilove. Malo je takvih (u stvari ja do sada nisam našao takve primere, iako sam čuo za slične pokušaje land grabing-a) država koje se tako lako lišavaju poljoprivrednog zemljišta i svojih poljoprivrednika.

A jedino što poljoprivrednici traže jesu ista prava za njih i za Arape – i ništa ali baš ništa više. Zar ne zaslužuju makar to? Kao i to da ih ne potcenjuju toliko da oni ne znaju da obradjuju svoje njive nego će sada neko ko nikada zemlju radio nije da to radi bolje četiri pet puta bolje od njih.  

 

Ostavite komentar