Podeli

Opšte (s)laganje da su arapski kombinati bolji od vojvodjanskih paora

Veliko pravno i moralno nasilje je učinjeno praveći sporazum sa kompanijom Al Dahra u kojem oni dobijaju pristup 25 hiljada hektara zemljišta. Nema nikakve dileme da će jednog dana oni koji su pravili ovakav sporazum odgovarati, makar pred moralnim i političkim sudom.

Šta je sve sporno u ovakvom sporazumu?

Ako po našem Zakonu ne može da se zemljište prodaje strancima i ako Ministar poljoprivrede se javno zalaže da se menja sporazum sa EU koji u budućnosti treba da omogući gradjanima EU da kupuju zemlju u Srbiji, postavljaju se logična pitanja. Zašto je u redu da se krši Zakon? Zašto se dozvoljava Al Dahri kupovina (i to ovoliko hektara) a to pravo se uskraćuje kupcima iz EU, koji su nam najveće tržište, najveći donator i koji imaju tehnologiju i znanje koje bi nam jako dobro došlo da unapredimo preradu i proizvodnju? Formalno biće napravljana domaća kompaniju ali suštinski zar nije svrha i suština sadašnjeg zakona da ne dozvoljava strancima kupovinu zemljišta, ili možda Arapski vlasnici nisu stranci?

Ovaj sporazum krši Ustav i nekoliko Zakona, kao što su Zakon o poljoprivrednom zemljištu, privatizaciji, restituciji, … Pravno rešenje kojem će se pribeći je da se potpiše Medjudržavni sporazum koji je iznad svakog domaćeg Zakona. Medjutim dodatno pravno nasilje je što to nije Ugovor sa državom nego kompanijom. Ali, koga uopšte briga o Zakonima.

Izbegavanje tendera koji je jedini u stanju da odredi najboljeg vlasnika budućeg zemljišta. Ralozi su pronadjeni u izgovoru da to nije u „relegijskom duhu“ novih arapskih vlasnika. Znači njihovi religijski razlozi su jači od svih naših zakona a jači su i od ekonomskih zakona. Ostavljeno nam je da verujemo Mladjanu Dinkiću i Aleksandru Vučiću da oni nisu bili pod uticajem drugog religijskog običaja u arapskom svetu, koji najčešće ide sa onim prvim – čašćenja svojih poslovnih partnera koji im naprave dobar posao.

Davanje čak 25 hiljada zemljišta jednom vlasniku. Zašto je problem kada MK, Matijević ili DELTA imaju 15 hiljada hektara zemljišta a ne i kada Al Dahra ima 25 hiljada. Problem jeste i jedno i drugo jer u tom slučaju vi nemate rurlani razvoj, sela niti imate gradjane na selu. U Dolovu, Starčevu i drugim selima gde se nalaze ovi kombinati jedina razvojna šansa je poljoprivreda a jedini resur je to zemljište. Znači umesto da imate 50-100 porodica u tom selu koji će živeti od obrade 20-100 hekatra vi ćete imati jednog vlasnika, jednog inžinjera, pet traktorista, tri čuvara i dva magacionera. Profit umesto da ostane u selu će se redovno slati u Emirate gospodinu šeiku kojem će to biti 0,000nešto njegovog prihoda. Zaista je pitanje zašto je važnije da neki prebogati šeik ostavruje profit uzimajući osnovu za egzistenciju hiljada porodica koji su tu rodjeni i nemaju drugu opciju nego da se bave poljoprivredom? A pri tome ništa ne garantuje da će on to zemljište bolje obradjivati, naprotiv.

Al Dahra je inače pokušavala u mnogim zemljama da napravi slične aražmane sa zemjištem ali jedino su u Srbiji našli „brata Aleksandra i brata Mladju“ dovoljno moćnih da im bez tendera i procedura obezbede ovoliku količinu zemljišta pod ovakvim uslovima.

Cena koja je dogovorena nije tržišna jer nije bilo nikakvog takmičenja ali za svakog poljoprivrednika i svakog ko se iole razume u poljoprivredno tržište jasno je da je ta cena izuzetno niska. Cena od 100 miliona za 80%  kompanije koja će imati 9.000 hektara i svu imovinu koju 8 kombinata poseduju (traktore, objekte, poslovne zgrade, sisteme za navodnjavanje…) a pri  tome će ih država očistiti od svih hipoteka i dugova (trošak od nekoliko desetina miliona Eura) je niska. Još je gori dogovor o dugoročnom zakupu zemljišta za 250 Eura po hektaru. Takve table koje se daju u zakup Al Dahri trenutno na tržištu se plaćaju oko 500 Eura a ima primera i za 700-800 Eura. Pri tome to je cena za kratkotrajni zakup na 3 godine a ne dugoročni na 30 godina. Zamislite šta će 250 Eura biti za deset godina a ne za trideset godina, kada se pretpostavlja da će cena hrane biti još značajno veća

Zašto je ispregovarana toliko niska cena? Zato što ste sa jedne strane imali iskusne poslovne pregovarače a s druge politčare kojima je potrebna „dobra vest“   kojom će moći ljudima dati neko magično rešenje u bolje sutra: Crvena Zvezda će opet biti veliki fudbalski klub, JAT najveća avio kompanija u regionu, Srbija će navodnjavati milione hektara i sl. U takvoj pregovaračkoj poziciji nije se ni mogla dobiti bolja cena, ukoliko se uopšte želela.

Propuštena šansa da se dovedu velike kompanije koje se bave preradom. Ja nemam ama baš nikakve dileme da je Srbija pod ovakvim uslovima (davanja ovolike količine zemljišta pod ovakvim uslovima) mogla da dovede Nestle, Bunge, Unileaver, PepsiCo ili bilo koju drugu kompaniju koja bi se bavila preradom i plasmanom naših proizvoda u evropske i druge supermarkete gde oni imaju pristup a mi ne. S druge strane dobili smo kompaniju koja se ne bavi poljoprivredom i dobili smo Ugovor koji ne garantuje Srbiji ama baš ništa sem da će Al Dahra uložiti, zamislite 4.000 Eura po hektaru (što je jedna proizvodna godina u proizvodnji povrća, tri šećerne repe i četiri žitarica) i obezbediće nam povoljan kredit (?). Nema čak ni klasičnih privatizacionih zahteva da se neće otpuštati radnici, da se moraju zaposliti novi ili makar ispoštovati socijalni program.

Ja nemam nikakvu dilemu da bi se pod ovakvim uslovima, da je raspisan tender javilo barem nekoliko desetina kompanija iz Evrope koje se bave proizvodnjom i preradom poljoprivrednih proizvoda i sigurno sve naše najveće kompanije. Lično bi bio mnogo sigurniji da bi te kompanije zaista i obradjivale tu zemlju a ne kupile je zarad budućnosti, kada ne bude bilo nafte.

Zastrašujuće je to dugogodišnje nepoverenje u sopstvene poljoprivrednike. Pogrešno je verovanje da će neka arapska kompanija koja se nikad i nigde (sem par stotina hektara u Španiji i SAD gde proizvode seno i slamu za svoje konje koje posle uvoze u Emirate) nije bavila poljoprivredom to bolje da radi od onih kojih su rodjeni na toj zemlji i koji je obradjuju desetinama godina i koji se decenijama muče da konsoliduju neko parče zemlje, pri čemu im država pri tom procesu neprestalno otežava bilo propisivanjem zakonskog maksimuma veličine farme ili oduzimanjem zemljišta iz njihovog atara i njegovim podržavljenjem. Ta nevera da vojvodjanski poljoprivrednik je u stanju da zemljište obradjuje na pravi način, i da zato od njega treba uzeti zemlju i dati je na upravljanje državi je toliko jaka i toliko ukorenjena a potpuno pogrešna. Poljoprivreda Vojvodine je napredovala najviše onda kada i tamo gde je bila zasnovana na porodičnim gazdinstvima a ne državnim kombinatima, a ubedjen sa neće ni sa Arapskim kombinatima.

Zanimljivo je i sumnjvo koliko se mediji i političari upiru da predstave šeika i njegove menadžere kao humanitarce koji sve to rade da bi pomogli Srbiji, pa se njihova kupovina ne zove više tako nego „zajednička ulaganja“, „sporazum“, „spas za našu poljoprivredu“ i sl, dok su svi koji imaju istu poslovnu logiku da zemljište jeste resurs u koji treba ulagati i koji su često zemlju plaćali mnogo skuplje nego što se to nudi Al Dahri – tajkuni, bilo loklani ili oni veliki.

Bilo kako bilo Odluka je doneta, Ugovor prpremljen, Ministar već otputovao. Sutra će neki poverljivi Medjudržavni ugovor da se ratifikuje u Vladi i Skupštini. Mnogi poslanici iz Vojvodine u Republičkoj Skupštini će glasati za ovakav sporazum i… to je to.

Idemo dalje, šta je još ostalo u Vojvodini da ode bez tendera…nafta i gas – ne to je već otišlo, šume – toga nikad nije ni bilo…

Ostavite komentar