Podeli

Privatizacija ili podržavljenje PKB-a

Jaka je medijska kampanja koju podržava i ministar poljoprivrede Milosavljević, da PKB postane javno preduzeće kojim bi gazdovao grad Beograd. Razlozi koji se navode su da bi se obezbedilo snadbevanje Beograda osnovnim poljoprivrednim proizvodima, očuvali resursi, spečilo da oranice PKB-a postanu golf tereni i akva parkovi i da bi se omogućilo da se na tim njivama proizvodi “zdrava domaća genetski nemodifikovana hrana“.

Znači, pretpostavka je da je grad Beograd mnogo bolji vlasnik nego privatan kapital. Ako je tako, zašto smo privatizovali sve kompanije na području Beograda ili još bolje zašto je vlast beogradska bolji vlasnik od vlasti npr. bečejske, somborske ii zrenjaninske? Možda su ipak pravi razlozi u tome da će Beogradjani biti gladni ako ne postoji PKB kao državno preduzeće, nego privatno. Smešno i glupo mi je i da opovrgavam ovu budalaštinu, često puta izgovorenu poslednjih nedelja, u koju ne veruju ni oni koji je izgovaraju. Beogradjani pored hrane imaju potrebe i za odećom, pa zašto onda ne bi osnovali javno konfekcijsko preduzeće, pa da budemo sigurni da naši sugradjani mogu mirno da spavaju jer znaju da će kupiti domaću gradsku odeću i neće morati da jure po sejlovima u Zaru, Springfild ili buvljak.

Beogradjani ne treba da se plaše privatizacije PKB-a, naprotiv, njima gore nego sada ne može biti. Zašto? Jer danas oni piju najskuplje mleko u regionu (lako proveriti) koje im dolazi sa najveće farme krava u Evropi a da pri tome plaćaju subvenciju kroz posebnu gradsku premiju za mleko od 0.9 dinara po litru. PKB za njegovih 61 milion litara godišnje proizvedenog mleka dobije oko 55 miliona dinara. Ako tu dodamo i nekoliko stotina miliona nenaplaćenog prihoda od zakupa državnog zemljišta koji ide gradu Beogradu, a kojeg se on odrekao u korist PKB-a, jasno je da je mnogo garaža i ulica moglo biti napravljeno da se grad Beograd brinuo o onome što mu jeste nadležnost a ne premiranjem mleka u PKB. Logično je da će se privatizacijom subvencionisanje prekinuti, a podržavljenjem povećati pa i ne samo povećati subvencionisanje nego i troškovi usled bezobrazno visokih plata u javnim preduzećima, njihovim upravnim odborima, zapošljavanje svojih a ne najboljih – pa se plašim da će Beogradjani svoju „gradsku“ hranu skupo plaćati.

Medjutim, pravo pitanje koje treba postaviti, odkud ta ideja za podržavljenjem PKB. Razlozi sigurno nisu oni koje navodi ministar Milosavljević, da će beogradjani biti gladni i da privatnik ne zna da upravlja dobro imovinom kao država ili grad. U stvari bilo bi strašno da Ministar veruje u to što priča jer čini mi se da onda imamo mnogo veći problem od zaustavljanja privatizacije jednog kombinata. Postoji nekoliko razloga. Jedan je isti onaj koji sprečava da se privatizuju javna preduzeća u Srbiji. Sprega politike i državne ekonomije. Drugi je opasna zavisnost IMLEK-a od jedne farme. Poslovno nepristojno veliki procenat mleka koji stiže sa samo jedne farme čini mlekaru izuzetno zavisnom od jednog dobavljača. Dodatni problem je da taj dobavljač ima proizvodnju za koju se lako može desiti da novi vlasnik, koji neće donositi poslovne odluke čitajući kompanijske novine pune hvalospeva nego će gledati u brojke i profitabilnost, na primer, reši da smanji ili ukine proizvodnju mleka. Vlasnicima IMLEK-a je zato status quo ili podržavljenje za sada optimalno rešenje. Odredjene razloge treba tražiti i u ideologiji. Toliko prisutnoj u ovoj priči. Proces privatizacije teško sakriva suštinu, koja govori da PKB i pored ogromnih subvencija od strane grada i ministarstva i pored toga što je konvertovao dugove u državni kapital i pored toga što ima pristup raznim kreditnim i ostalim beneficijama i pored toga što seljak plaća zakup zemljišta a PKB neplaća, ipak nije u stanju da napravi profit i nije u stanju da se takmiči sa mnogo efikasnijim porodičnim gazdinstvima. A time ideologija i verovanje u državno i veliko svih onih koji su se decenijama kleli u kombinate, jednostavno nema smisla. Njima treba jedan primer da kažu da može, da kažu, „jeste propali su stotine ali ovaj naš PKB pokazuje da može“. Ako se ide u privatizaciju mnoge stvari se ogole.

Na kraju, da li će, ko će i kako će privatizovati PKB odlučiće politička odluka i Raiffeisen investment. Da li će se praviti kompromisi zarad politike, lobiranja i ideologije, videćemo. Ja lično PKB-u, ljudima koji su i ulagali i koji ulažu svoje znanje, rad i veru u PKB, želim svu sreću u ovom procesu.

Ostavite komentar