Podeli

Šta je to u poljoprivredi toliko drugačije

Ne postoji sektor koji je toliko okružen mitovima, brigom, suprotnostima i očekivanjima kao poljoprivreda. Niti postoji sektor koji toliko ujedinjuje sve u lancu, od seljaka do kupca, u jednoj opštoj misli o važnosti poljoprivrede kao aktivnosti koja proizvodi hranu i sela iz kojeg većina nas potiče, da li u jednoj ili deset generacija pre – nije toliko ni važno. Važno je da se na poljoprivredu ne gleda kao na proizvodnju čarapa ili kompjutera niti se na poljoprivrednika gleda kao na nekog ko hoće da nam uvali loš krompir ili paradajz po skupoj ceni. Ne, seljak je neko ko nas hrani i brani.

Istorijski, pre mnogo godina svi su se bavili poljoprivredom. Pa onda malo manje njih, pa još manje i na kraju je ostalo u nekim zemljama samo nekoliko njih, kao na primer u Velikoj Britaniji gde samo 0.7% populacije radi zemlju ili drži stoku. Medjutim, što se broj smanjivao toliko se povećavala njihova važnost. Postajali su čuvari okoline, tradicije, starih veština, znanja i mitova – pravi čuvari vatre. Teorijski da, ali ne i praktično. Postali su i preduzetnici, trgovci, veleposednici. Sećanje gradjana o pesmi žetelaca, ognjištu, hlebu iz furune i zapećku paorske peći se sve više pretvorilo u automatizovane štale, klimatizovane traktore i rodjake sa sela koji dolaze češće u grad da ugovaraju posao, nego davno odbegli gradjani sto odlaze na selo da posete svoj zavičaj.

Upravo zato ovde postoji jedan paradoks. Dok se u svetu poljoprivrednici bore za svoja prava, pa iako ih je malo uspevaju da se izbore za dobar deo kolača prilikom raspodele budžeta, na Balkanu češće ćete od gospodja iz gradova čuti da „se seljaku mora pomoći” ili „da je poljoprivreda naša najveća šansa”. Ova neraskidiva nit izmedju odbeglih i čuvara vatre je jaka koliko i gospodjino osećanje da je ona ili neki njen predak  izdao i pobego u grad. Ne gospodjo, Vi niste krivi. To je samo posledica činjenice da je nekada jedan čovek proizvodio hranu za sebe i svoju obitelj a danas, sa pristupačnom tehnologijom, on je u stanju da proizvodi hranu za hiljade njih.

Ako je tako i ako je poljoprivrednik preduzimač kao i svaki drugi, otkud onda stalna potreba da se njemu pomaže. Zašto gospodja nikada neće podržati ideju da država otkupi sve čaše ili kišobrane od nekonkurentnog proizvodjača ali će svim srcem podržati ideju da država treba da pomogne seljaku. Uopše, zašto država pomaže poljoprivredu i seljake? I treba li to da radi?

Klasično objašnjenje koje ćete dobiti od profesora što-ih-revolucija-učila-ekonomiju je da država pomaže poljoprivredu da bi umorna radnička klasa kada dodje sa posla imala jeftinu hranu. Potpuno pogrešno, jer ako je cilj da umorni radnici jeftino jedu onda nemoj podržavati poljoprivredu, samo ukini carine i hrana će biti mnogo jeftinija jer Brazilci proizvode mnogo jeftiniju govedinu, isto kao i Danci svinjetinu ili Turci paradajz. Da ne pominjem poljsku jabuku, američki kukuruz ili novozelandsku ovčetinu.

Ekonomisti što-veruju-da-bez-predznaka-politička-nema-ekonomije smatraju da „male interesne grupe, seljaci dakle, u tim zemljama imaju veliku političku moć, te kroje agrarnu politiku po svojoj meri, a niko nema politički interes da im se suprotstavi”. Ovo jeste tačno. Američki Farm Bureau okuplja preko 80% svih framera u jednu organizaciju. Još veći procenat ih je u poljoprivrednim komorama ili farmerskim udruženjima u Evropi. Medjutim, na Balkanu su svi bolje organizovani od seljaka i da nema gospodja da im pomažu da nešto dobiju od države, seljaci se nikada ne bi izborili ni za jednu kunu, dinar, denar, marku ili euro.

Oni što-donose-odluke-a-nisu-ekonomisti izgovore za subvencionisanje poljoprivrede nalaze u činjenici da je zarada u poljoprivredi niža nego u ostalim sektorima (u EU za preko 30%) i da se kao posledica toga javlja napuštanje sektora poljoprivrede (u EU samo oko 2% se bavi poljoprivredom) i odlazak u prosvetu, usluge, trgovinu ili ostale sektore koji obezbedjuju veću zaradu. Posledica je da se ruralna područja napuštaju i zemljište degradira. A to ne samo da nije lepo na izgled nego ni ekonomski nije najprihvatljivije, jer se pravi veliki pritisak na grad a vrednost seoske imovine se jako umanjuje. Zato poljoprivrednik u EU nije više neko kome je osnovna uloga da proizvodi hranu, nego da čuva okolinu (custodian of the environment). Ako prihvatimo ove razloge kao ispravne, logično se nameće nekoliko pitanja: Koliko je to para koje država treba da nadomesti da bi neko ostao na selu? Pa recimo tih preko 30% razlike u zaradama izmedju poljoprivrednog i ostalih sektora, što bi značilo da u Danskoj sa prosečnom godišnjom neto zaradom od 41.700 EURA sleduje mnogo mnogo više nego Litvaniji sa 3.600 EURA. Ili drugo pitanje: Da li se ova logika može primeniti na naše zemlje? Ako bi se primenila, bojim se da bi prvo otkrili da je zarada kod drugih grupa (npr. nezaposleni) ili drugih sektora (npr. tekstilni ili metalski) niža nego u poljoprivredi. Otkrili bi možda da je procenat od preko 10% poljoprivrednika u ukupnom zaposlenju isuviše veliki, ili da se Balkan karakteriše još uvek velikim procentom ljudi koji žive u ruralnim područjima, uporedjujući ih sa ostalim EU zemljama. Pa bi prateći tu logiku možda kod nas tebalo uzeti od poljoprivrede i dati nekom drugom.

Na kraju, postoje i oni što-veruju-u-nevidljivu-ruku-tržišta i kažu zašto bi uopšte država od nekog uzimala i dala nekom drugom – pa bili to i oni koji nas hrane i brane.

Mislim, ne garantujem, da mnogi naši problemi leže upravo u dilemi, šta je samo moja odgovornost a šta je odgovornost države, opštine, institucije, preduzeća. U toj dilemi svako prebacuje odgovornost na drugog i onda je svima lakše jer imaju opravdanje za svoje nečinjenje. Medjutim,  isto tako i problem usled istog tog nečinjenja.

Ostavite komentar