Podeli
CEFTA & duvan

CEFTA & duvan

Pregovarački tim Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, na čelu sa Ministrom Milanom Parivodićem je odložio potpisivanje regionalnog sporazuma o slobodnoj trgovini – CEFTA i jasno dao do znanja da ga nećemo potpisati ukoliko se ne prihvati naš zahtev da Srbija zadrži diskriminatornu politiku vezanu za duvan kojom se daje privilegovan položaj domaćim kompanijama (Phillip Morris, British American Tobacco, Japan Topacco i Monus) u odnosu na strane. Ovo jeste veliki problem. Ekonomski – za srpske firme koje na ovo tržište izvoze. Politički – daje jasan signal da Srbija još nije spremna ni za regionalne integracije.

Ne mogu da se otmem utisku da u rešavanju ovog problema koristimo isti model koji je toliko puta primenjen u poslednje vreme u srpskoj politici i koji se karakteriše stalnim izbegavanjem suočavanja sa suštinom problema i nemanja aktivnog pristupa rešavanju istog. Elemente ovog pristupa u mnogome možete pronaći u nedavno donetim političkim odlukama vezanim za važna državna pitanja. Naravno, ovakva politika je bila glavno obeležje Miloševićeve cele vladavine. U osnovi ona se ogleda u tome da ćemo problem da: i) odložimo dodatnom komplikacijom; ii) da vidimo kako da nam problem drugi reši; iii) da optužimo drugog, pri čemu je jedino važno “da mi nismo krivi nego je to neko drugi”. Još ako uspemo da pronadjemo nekog domaćeg izdajnika tzv. stranog plaćenika zarad uverljivosti – strategija je kompletirana. Rezultat ovakve politike je da na kraju pristajemo na ono što biti mora a ne iskoristimo šansu koja nam se pruža na početku.

Tako smo u ovim pregovorima izabrali pristup da kažemo da su drugi krivlji nego mi i da sve naše napore usmerimo u ubedjivanje da je Hrvatska gora od nas. Po meni – jeste, gora je, ali za sebe. Štiti jednu domaću fabriku i nekoliko hiljada proizvodjača duvana a kroz vancarinske barijere sprečava konkurenciju. Rezultat je da potrošači u Hrvatskoj nemaju izbora i plaćaju monopol. Ali to je njihov problem. Hrvatska je član STO i ona nema problem da potpiše CEFTA sporazum jer je njihov, iako netransparentan i pristrasan akcizni sistem u skladu sa STO pravilima. Naš nažalost nije i zato mi problem imamo.

Takvom pregovaračkom politikom, došli smo u sitauciju da je Balkanski tigar najveći problem u potpisivanju CEFTE, sporazuma koji nama najviše treba i od kojeg naša industrija i poljoprivreda najviše profitira. Prijatelji iz susednih zemalja me pitaju jednostavna pitanja: “Kako je moguće da vi imate najviše problema u potpisivanju sporazuma? Da li mislite da nemamo problema sa prekomernim uvozom? Da li mislite da mi ne bi želeli da zaštitimo neke naše fabrke?”. To ostavlja jako ružan utisak o zemlji i njenoj spremnosti da se prilagodi pravilima koji su uspostavljani preko medjunarodnih organizacija kao što je STO.

Jednostavno, ovaj problem smo trebali rešavati kod kuće u pregovorima sa industrijom i detaljnim analizama koliki su stvarni gubici i čiji su ti gubici. Ne samo novčani, u direktnoj priči sa cigarama, nego i indirektnim koji se mogu meriti koliko smo mogli dobiti u mnogo boljoj pregovaračkoj poziciji.

U ovom slučaju postoji nekoliko troškova. Prvi je, trošak države od prikupljenih prihoda. On je u slučaju uvoza cigareta iz CEFTA zemalja iznosio oko 10 milona i sada se prepolovljava usled već predvidjenog smanjivanja akcize na oko 5 miliona EURA, ali kako razumem naše pregovarače, ovaj trošak nikad nije istican kao problem. Postoje drugi načini, možda u slučaju cigareta i opravdaniji, da se prikupe prihodi npr. laganim povećanjem domaće akcize koja je, by the way, jedna od najmanjih u celoj Evropi.

Drugi trošak, koji je problematičan, je onaj koji će kompanije imati sa povećanim uvozom cigareta iz Hrvatske. Ovaj trošak je u potpunosti vezan za konkurentnost jer ukoliko imaš proizvod koji je cenovno ili kvalitativno konkurentniji potrošač će se odlučiti za njega. Pokušaću i ovde da jednom jednostavnom i prostom „na prvu loptu“ analizom, koja ne mora da bude u potpunosti ispravna, izmerim ovaj trošak. Najveće učešće TDR-a našem tržištu je iznosilo 17 miliona EURA, u doba kada su se naše fabrike bile u procesu privatizacije i kada se nisu uopšte pozicionirale. Pušači se sećaju da je Ronhil bio hit i mnogi su se odlučivali za ovaj brend. Ovo zlatno doba Ronhila se nikada više neće vratiti jer su se domaće kompanije u potpunosti konsolidovale. Ali ‘ajde da nam to bude početna cifra potencijalnog gubitka TDR-a ili pak da ga izrazimo kao prihod kompanija usled povlašćenog pristupa odedjenom tržištu. Ova cifra naravno nije realan gubitak niti prihod jer ona u suštini predstavlja veleprodajnu cenu a ne cenu koštanja. Poznato je da su u duvanskom biznisu razlike izmedju cene koštanja i veleprodajne cene velike pa zato naš potencijalni gubitak/prihod možemo odmah smanjiti za trećinu. Takodje, ako znamo da se Ronhil svakako uvozi i to za oko 10 miliona EURA, jednostavan zaključak, koji su mi u nezvaničom razgovoru potvrdile i kompanije, da se ukupan potencijalni gubitak meri cifrom manjom od milion EURA (moramo se držati procena jer se radi o ponašanju kupaca i kompanija). Mnogo je veći problem trošak koji kompanije imaju usled toga što oni imaju obaveze na domaćem tržištu usled obaveze otkupa domaćeg duvana a TDR ih ne bi imao. Naravno i ovaj trošak se da meriti i isto tako se da lako rešiti sa npr. merom koja će ih osloboditi obaveze otkupa ekvivalentnu TDR-ovom uvozu ili neka slična mera.

Medjutim, bez obzira na gore naveden trošak koji kompanije potencijlano imaju, ono što mene najviše čudi je kako to da neosporno najveće kompanije na svetu se plaše konkurencije jedne zaista male lokalne fabrike i kakva je korporativna odgovornost ovih kompanija kada su spremne da prave dilove sa vladama kojima se ruše osnovna pravila medjunarodne trgovine.

Ono što je moja teza bila duž celih pregovora i zašta sam se ja zalagao je trajno rešavanje ovog problema jer ćemo se sa njim ubrzo ponovo suočiti kada budemo želeli u STO. Nadam se da tada našim pregovaračima neće pasti na pamet da imaju isti pristup kao sa CEFTOM i da naš pristup STO uslove time da se zemlje članice prilagode našim pravilima. Da primete da je u Švajcarskoj i Norveškoj opterećenje na cigarete mnogo veće nego kod nas i da je kod njih paklica 5 EURA i da to moraju momentalno da skinu na nivo Srbije inače mi nećemo u STO.

Pozvao bih kompanije i zamolio ih da razumeju poziciju zemlje u kojoj privredjuju i da nam daju da potpišemo CEFTU i izjednačimo akcize. Pristali bi. Zašto?

Prvi razlog je, zato što proizvodnja cigareta nije ekonomska nego politička kategoija i jedna kompanija u potpunosti zavisi od političkih/administrtativnih odluka birokrata u pojednim ministarstvima koji mogu da im u potpunosti izmene okruženje u kojem posluju. Navodim samo par primera: Neki glupi ministar poljoprivrede reši da prebaci premiju po hektaru a ne po količini ili ne samo to nego reši da ukine premiju jer za 2.5 godine nije mogao da pronadje ekonomsku logiku čuvanja premije. Za naše kompanije to je 4 miliona EURA manje PRIHODA. Neki pametan ministar finansija se zapita zašto Srbja ima najniže akcize u celoj Evropi za domaći duvan pa reši da je poveća na nivo … recimo Hrvatske a da ne govorimo Madjarske a ko je spomenuo Norvešku i GB. To je XX(X) miliona EURA direktnog gubitka.  Takodje gore navedeni ministar finansija reši da primeni zakon koji je sam doneo i oduzme dozvolu za proizvodnju onim kompanijama koje nisu ispunile uslov obaveze otkupa duvana (time se odmah rešava i problem akciza jer nema proizvodnje) Ili pak neki ministar zdravlja reši da napravi kampanju protiv pušenja, ili pak ministar trgovine uspe da ubedi kompanije da na paklici cigareta 2/3 bude PUŠENJE UBIJA, a da ne govorim o tome da neki ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom recimo u pregovorima počne da vodi državni a ne kompanijski interes… Mogu ovakvih primera nabrajati koliko hoćeš a iskustvo koje ima BAT u Hrvatskoj kada je izgubio 60 miliona EURA ili PM iz Madjarske kada je izgubljena značajno veća cifra nego ova pokazuje da #Kompanija mora da bude udobro sa vladom# (nisam rekao sa pojedincima iz Vlade).

Drugi razlog je, da ni oni sami ne veruju da može da postoji NEKO ko neće potpisati CEFTU (politički i ekonomski možda najvažniji ugovor za zemlju od 5. oktobra) zarad par godina ranijeg ukidanja akciza. Kada na kraju dodje ili CEFTA ili tih par miliona ja ne vidim ko može da odluči da se CEFTA ne potpiše. Toga su oni svesni. Nadam se i mi??

Nadam se da će ova rasprava oko CEFTE i duvanske politike uticati da se revidira naša celokupna politika vezana za duvan koja je loša. Ne bih sada da ulazim u dalju analizu ali ceo problem polazi i završava se sa sledećim. “Neko je nekoga ubedio da su stakeholderi u duvanskoj industriji 4 kompanije”. Pogrešno. “Stakeholderi u duvanskoj industriji su i proizvodjači duvana i zdravstveni sistem i potrošači i uvoznici, pa da budem i patetičan i mala deca u zadimljenim prostorijma…”. Nama je potrebna hitna i sveobuhvatna reforma ovog sektora.

Na kraju, ja, kao osvedočeni „zastupik hrvatskog lobija“ i „veliki pobornik CEFTA sporazuma“, jedva čekam 12. decembar i da vidim da li će naši pregovarači ostati upamćeni po tome što će i oni početi da brane hrvatski interes i potpisati CEFTU ili će ostati zapisani u istoriju Srbije kao neko ko je podredio potpuno nelegitiman gubitak od manje od milion EURA kompanija, koje imaju obrt nekoliko puta veći nego naš GDP, otvaranju tržišta od nekoliko milijardi EURA našim kompanijama.

Ostavite komentar