Podeli

Jadransko more i Panonsko more

Može li Srbija ostvariti tolike prihode od izvoza poljoprivrednih proizvoda da stigne i prestigne prihode koje Hrvatska ostavruje od turizma? Hrvatska je skoro svake godine blizu da dostigne 10 milijardi Eura a Srbija je u izvozu poljoprivrednih proizvoda tek na petini te cifre. Znači vrlo jednostavan odgovor je da je to nemoguć zadatak.

Medjutim ako pogledamo samo dve činjenice:

  • Prvu, da Srbija ima izvoz po hektaru koji je duplo manji od Novih zemalja članica ili čak 8 puta manji od EU 15. Kada bi po ovom parametru stigla Slovačku i Sloveniju koje imaju 3 i 4 puta veći izvoz po hektaru od nas, (ne pričam o sustizanju Belgije sa 70 puta ili Holandije sa 100 puta većim izvozom hektaru), Srpska poljoprivreda bi vrlo lako prestigla Hrvatski turizam.
  • Drugu, da su Nove zemlje članice u periodu 4 godine pred pristup EU i 4 godine po pristupu, prosečno uvećale izvoz poljoprivrednih proizvoda za preko 7 puta. Njihova prosečna godišnja stopa rasta izvoza u periodu 2000-2004 bila je 20.2% a po ulasku 2004-2008 čak 28%. Znači da proces liberalizacije tržišta i postanka dela Zajedničke politike EU omogućava ostvarivanje impresivnih izvoznih rezultata. Znači nije uopšte nemoguće da se u periodu od 8 godina izvoz poveća, ne za pet nego čak za sedam puta, čak šta više to je gotovo pravilo.

Znači i nije tako teško dostići izvoz od 10 milijardi, samo treba da budemo na nivou proseka Novih zemalja članica.

Šta je naša najveća prednost ka ostavrivanju izvoznog cilja?

To što Srbija ima poljoprivrednike. Pokazalo se da zemlje koje imaju poljoprivredu zasnovanu na porodičnim gazdinstvima napreduju brže i mnogo uspešnije nego one koje žele da svoju budućnost grade na kompanijama i velikim zemljoposednicima.  Tako je Poljski izvoz 2000 godine bio 2.6 milijardi USD, 2006 godine 6.5 a 2008 već preko 17 milijardi. Madjarska, slično Poljskoj 2000-te godine izvozi 2.3 milijarde USD ali 2008 stiže samo do 8.5 milijardi. Danas Poljska izvozi preko 22 milijarde USD a Madjarska 10.3. Zemlje kao Rumunija, Bugarska, Madarska, Ukraina koje su svoju zemljišnu politiku zasnovanu na kompanijama i velikim parcelama imaju lošije rezultate od onih koje su ili imali poljoprivredu zasnovanu na porodičnim gazdinstvima, kao što je Poljska gde, kao i u Srbiji 85% zemljišta je bilo u rukama porodičnih gazdinstva, ili pak onih koji su rešli da zemljišu reformu grade na porodičnim gazdinstima iako ih pre nisu imali, kao što je Moldavija ili pak bivša Istočna Nemačka. Greška je verovati da je neki Holandjanin, Francuz ili Danac zainteresovan da obradjuje zemlju u Srbiji. On je najzainteresovaniji da donese tehnologiju i organizuje svoj tržišni lanac. Interes dolazi iz prodaje tehnlogije i otkupa konkurentnih proizvoda. Obradom samo svoje zemlje vi ste limitirani dok ugovaranjem sa poljoprivrednicima nema limita. Upravo to se desilo u Poljskoj dvehiljaditih, došli su stranci, doneli tehnlogiju, organizovali tržišni lanac zasnovan na postojećim poljoprivrednicima, napravili preradne kapacitete i izvezli te proizvode. Uopšte zemlje EU koje svoju poljoprivredu zasnivaju na porodičnim gazdinstvima proizvode i preradjuju voće, povrće, stoku i ostvajuju hiljade Eura po hektaru izvoza. S druge strane, zemlje koje su izdavale velike komplekse zemljišta danas proizvode niskoakumulativne žitarice i veličina izvoza kod njih, kao i Srbiji, zavisi od cene tih proizvoda na berzi.

Šta je osnovni problem kod nas u ostvrivanju izvoznog cilja?

Prvi je upravo to što Srbija ne koristi na pravi način svoju najveću konkurentsku prednost – porodična gazdistva.  Naprotiv, ona se, danas, uporno trudi da im oteža mogućnosti za razvoj. Tako se Djilas hvali PKB – om a Vučić sa Arapima, neshvatajući da je Srbija sa tim njihovim konceptom „državnog land grabbing-a“ ne samo uništavaju život na selu nego i buduću konkurentnost srpske poljoprivrede.

Drugi razlog je neuspeh da se privuku investicije u preradne kapacitete, bez čijeg razvoja ne možete imati značajan izvoz. U nekom drugom blogu ću detaljno opisati šta smeta investitorima ali setite se samo primera reakcije države na problem aflatoksina, ili nesposobnosti da se izgradi sistem za dobijanje predpristupnih fondova i milion sličnih nečinjenja (o tome šta treba raditi takodje možete detaljno čitati u studiji SEEDEV-a „Kako da Srbija poveća izvoz hrane“). Za razliku od države Pokrajinski sekretar za poljoprivredu Goran  Ješić je prepoznao ovaj problem i napravio Program razvoja preradjivačke industrije u Vojvodini zasnovanu na: (1) privlačenju investicija u prerađivačku industriju; (2) ohrabrivanju proizvođača da se udružuju i ulažu u preradjivačke kapacitete, (3) povećanju kapaciteta i nivoa standarda postojećih objekata prerađivačke industrije. Ovo jeste dobar put, samo Ješić treba i da se pokaže u sprovodjenju ovog Programa.

Treći rezlog je katastrofalna agarna politika koja nije u funkciji unapredjenja konkurentnosti, gajenja visoko vrednih proizvoda, uspostavljanja standarada, udruživanja i organizovanja tržišnih lanaca koji su ključni za izvoz, nego pogoduje samo gajenju žitarica.

U godini u kojoj većina konkurenata beleži rekordne izvozne rezultate Srbija u prvih 5 meseci ima pad izvoza hrane od 19.2% i rast uvoza od 19.5 %. Strašno je što to baš nikog ne pogadja i što se baš ništa ne želi menjati.

(If you always do what you always did, You will always get what you always got)

Stoga treba da se navikavamo na porast uvoza i smanjenje izvoza i da zaboravimo na tako visoke ciljeve kao što je sustizanje po prihodima hrvatski turizam.

Ostavite komentar