Podeli

Razlozi za ogromnu javnu potrošnju

Neću reći ništa novo ako kažem da Srbija ima ogromnu javnu potrošnju (čitaj: previše zaposlenih koji primaju platu veću nego što država može sebi da priušti i koji proizvode značajne troškove, bilo lične kao što su kola, putovanja, sekretarica i sl., bilo kao troškove politike koju sprovode, a koja je zasnovana na trošenju javnih para, često za odluke koje imaju malo ekonomske a mnogo političke logike. Znači, mnogo ih je, imaju velike plate i mnogo troše. Koliko ih je tačno, ja ne znam, a izgleda niko i ne zna, jer ih ima svuda: u vladi, policiji, prosveti, opštinama, zdravstvu, javnim preduzećima, pokrajini  (i jednoj i drugoj), čak i tamo gde ih nema u normalnim državama – na aerodromima, vodoprivrednim organizacijama, poštama, pa i bankama, i drugim preduzećima koja, po pravilu, treba da budu privatna. Jednostavno rečeno, svuda ste okruženi doprinosiocima javne potrošnje.

Takodje, neću reći ništa što drugi ne znaju ako kažem da Srbija ne može da napreduje ukoliko ne smanji javnu potrošnju barem na nivo zemalja sličnih nama, što bi podrazumevalo za oko četvrtinu od postojeće. Dakle, ili da  smanjimo broj zaposlenih, njihove plate, nepotrebne troškove, ili sve zajedno. Time bi, s jedne strane smanjili troškove, ali, još značajnije, napravili manje administrativnih barijera za gradjane i privredu. U situaciji kada postoji previše zaposlenih na administriranju, svako želi da dokaže svoju korisnost i to po pravilu čini na pogrešan način, tako što sebi izmišlja nepotreban posao ili daje sebi važnost. Sećam se sopstvenog iskustva iz ministarstva i rada na desetine ljudi u odeljenju za seme. Da bi se neko seme odredjene sorte moglo prodavati kod nas, mora da bude na sortnoj listi, a da bi se našlo na sortnoj listi morate da prodjete sistem državnih ogleda kojim država utvrdjuje da li je to dobro za naše seljake. Naravno da ovaj sistem ispitivanja debelo košta vlasnika sorte. Kada se posle dve ili tri godine vaša sorta dokaže državi, onda se nadje na listi i može da se uvozi. Medjutim, tu nije kraj, nego morate svaki put kada želite da uvezete seme vaše sorte da pitate državu, možete li da je uvezete. Onda neki doprinosilac javne potrošnje kaže – može, jer zakonski ne može da kaže – ne može, i izda dozvolu za uvoz nečega što je na sortnoj listi. E sad, za izdavanje te dozvole potrebno je nešto da platite i da čekate. Možete sve zvršiti za 2 -3 sata koliko vam je potrebno da uplatite pare i da vam službenik otkuca dozvolu, a možete čekati i 30 dana ako niste simpatični ili ako vas službenik stavi na „krčkanje“, „’ladjenje“ i slične druge administrativne kovanice, koje, priznaćete, ni ne zvuče lepo, a kamoli ako treba da ih i osetite.

Većina zemalja nema sortnu listu nego računaju da svaki seljak bolje zna od države šta je za njega dobro. Druge su prihvatile sortnu listu EU (na koju se mnogo lakše dolazi nego na našu), računajući da, ono što je dobro za EU farmere, dobro je i za njihove.

Mi valjda smatramo:
Ili da su naši seljaci glupi pa ne znaju da odaberu sortu,
ili možda svesno ne želimo da naši proizvodjači imaju pristup novim sortama (danas sorte ne traju duže od 5 – 6 godina),
ili štitimo neki državni institut onemogućavajući slobodan pristup semenu svima,
ili štitimo radna mesta nekoliko desetina službenika koji su uključeni u sistem sortnih lista

Ovakvih primera ja upravo toliko puno za koliko nam je veća javna potrošnja i njihove posledice su toliko duboke koliko smo mi ekonomski zaostala zemlja.

 

Ostavite komentar