Podeli

Poljoprivredna komora – mašta pojedinaca ili realnost

Često zaboravljamo da u osnovi svega stoji proizvodjač, poljoprivrednik, seljak i svi se zaklinjemo da sve što radimo, radimo upravo zbog njega. Ako je tako, hajde da mu damo da on sam odlučuje o tome šta je dobro za njega, hajde da napravimo sistem u kome će on sam birati i imati mogućnost da odlučuje ko će ga predstavljati u svim institucijama ili još bolje, hajde da mu damo te institucije na upravljanje – jer, u osnovi, one zaista jesu tu zbog njega i ako njemu ne trebaju ne treba ni da postoje.

Razumljivo je da institucije koje su bile kreirane za plansku, centralističku privredu, usmerene da pruže servis velikim državnim farmama ili državnim zadrugama, nisu u stanju da se u kratkom vremenskom periodu prilagode promenjenim uslovima privredjivanja – tržišnoj ekonomiji i orijentaciji ka porodičnim farmama. Da budem precizniji, ljudi koji čine te institucije nemaju znanja i kapaciteta za promene, pa samim tim odsustvuje svaka želja za prihvatanje realnosti o svojoj beskorisnosti koja se ogleda u potrebi da se prošlost (u kojoj su bili važni i koja im je poznata) nametne kao rešenje za budućnost.

Sada imamo čitav niz institucija koje su neophodne poljoprivredi, ali ne ovakve kakve jesu danas, već prilagodjene sadašnjoj situaciji i sa vizijom svoje uloge u budućnosti. Za ovo su potrebne promene: i) pravila igre; ii) mentaliteta. Ali ne samo to, da bi promene bile uspešne, institucije, tj. pojedinci u njima, moraju prihvatiti promene kao svoje, a ne kao nametnute. Ukoliko ovo nije moguće, treba graditi nove institucije, sa novim ljudima, koje će preuzeti uloge starih.

Tipični primeri za gore navedeno su Zadružni savezi i Privredna komora – udruženje za poljoprivredu. Zadružni savezi (Srbije, Vojvodine, regionalni…) nastali sa jasno definisanom ulogom, nisu bili u stanju da se suoče sa negativnim promenama „privatizacije” zadruga od strane direktora i zaposlenih (u upravnim odborima su pretežno zaposleni a ne zadrugari) ili pak sa privatnim zadrugama (osnivači su mame, tetke i ujne). Lakše je bilo u skupštinu saveza prihvatiti direktore, koji ne predstavljaju zadrugare ali plaćaju redovno članarinu, nego graditi zadruge i zadružne saveze na osnovu zadružnih pravila. Stvoren je sistem u kojem pojedinci predstavljaju samog sebe sebi i koji je naravno savršeno održiv i otporan promenama. Promena pravila igre koja će omogućiti, kao svuda u svetu, mogućnost postojanja više zadružnih saveza i mogućnost da finansijsku reviziju radi svako ko ima licencu, a ne samo zadružni savezi, dovešće do toga da će se verovatno postojeći savezi vrlo brzo u potpunosti ugasiti i da će novi, zasnovani na zadrugarima a ne direktorima, preuzeti ovu ulogu. I to je dobro i treba da se desi što pre.

Slična je priča sa Privrednom komorom u čijem su radu nekada aktivno učestvovali gotovo svi državni kombinati i „državne zadruge”, isto kao i državna preradjivačka industrija. I danas je ista situacija, samo sa tom razlikom što su se u medjuvremenu gotovo svi privatizovali pa je gotovo tužno da jedna tako glomazna i bogata institucija održava celu infrastrukturu da bi pružila servis nekolicini državnih kombinata. Ili će PK zadobiti poverenje trenutno velikih igrača u poljoprivredi i preradi kroz dokazivanje da je PK u stanju da pruži njima potreban servis na efikasniji i jetiniji način nego što to oni sami mogu ili je pitanje dana kada će se pravila igre promeniti u pravcu da se sa obaveznog plaćanja članarine predje na interesno plaćanje članarine. A tada će biti kasno za promenu mentaliteta.

Strukturalno bitno drugačija ali sličnim problemima vodjena je i Institucija savetodavne službe. Prvenstveno predstavljena kroz poljoprivredne stanice koje su decenijama bile orijentisane ka državnim farmama a pri tome su organizovane kao društveno preduzeće. Danas su državne farme privatizovane a društvena preduzeća se baš nisu pokazala kao najsrećniji organizacioni oblik u tržišnoj ekonomiji. Činjenično je stanje da ovde nešto ne funkcioniše, pa se prema tome mnogo šta mora menjati. Mora se raditi na promenama i) programa – koji će biti usmeren: ka porodičnim gazdinstvima, ka ekonomiji i marketingu, ka širem aspektu ruralnog razvoja, a ne samo poljoprivrednoj proizvodnji, ka očuvanju okoline i sl; ii) organizacione strukture – trenutno postojanje kao društveno preduzeće ne obezbedjuje dovoljnu zainteresovanost savetodavaca za unapredjenje sopstvenog rada, niti Ministarstvu omogućuje dovoljnu kontrolu, a naročito poljoprivredni proizvodjači nemaju nikakvu mogućnost usmeravanja i verifikovanja rada savetodavaca; iii) ljudi – usled nepostojanja razvijenog tržišta savetodavstva i mogućnosti da tržište proceni pruženu uslugu, došlo je do pada kvaliteta i motivacije za učenje. Zato je potrebno razviti ovo tržište i iznaći modele tržišnog verifikovanja rada svakog pojedinačnog savetodavca, bio on u državnoj ili privatnoj službi.

Svi ovi problemi su potpuno normalni i očekivani u toku društvenih promena u kojima se Srbija nalazi.  Nema nikakve sumnje da će se prilagodjavanje novim uslovima desiti i kod onih institucija (pa i pojedinaca) koje se uporno opiru promenama. Jedino pitanje je kada. Potrebno je da se ovakve promene dese što pre.

Zato je potrebno pronaći zajednički put poljoprivrednika i svih onih čija je uloga da im pruže servis. Vekovna iskustva mnogih zemalja pokazala su da je najbolji način za to dati korisnicima usluga da sami, na demokratski zasnovanim principima, odlučuju o svim pitanjima vezanim za njih tj. dati im institucije, koje postoje da bi im koristile, na upravljanje.

Gotovo u svim razvijenim poljoprivrednim zemljama postoje brojna udruženja zasnovana na strukovnom (odgajivača simentalske rase, jagoda, malina…) ili regionalnom principu. Ona postoje i kod nas. Medjutim, kod njih, sva ta udruženja su obično povezana u jednu Nacionalnu asocijaciju, udruženje, komoru. Razne zemlje su gradile različite tipove udruženja. Gotovo 90% svih američkih farmera su članovi Farm Biroa – farmerske asocijacije. Francuska, Austrija, Slovenija, Nemačka (sem Bavarske, Hesena i Baden Wirtemberga) imaju poljoprivredne komore.

I kod nas će jednog dana svi farmeri biti organizovani na Nacionalnom nivou, ali je pitanje kog dana i u kakvom obliku udruženja. Da li kao Udruženje poljoprivrednika ili u više institucionalizovanoj komori koja, pored borbe za svoja prava, obezbedjuje i dodatne usluge.

Mislim da je potrebno da se ovakva transormacija desi što pre. Osnove nove, drugačije organizacije treba postaviti već ove godine, a po mom mišljenju ta organizacija bi trebalo da bude Komora.

Potrebno je da se udruživanja poljoprivrednika dese u što skorijem roku, jer se sledećih nekoliko godina postavljaju dugoročni odnosi koji će obeležiti period do ulaska u EU. Zato je potrebno aktivno učešće poljoprivrednika u postavljanju politike i kontroli raspodele državne zemlje i državnih subvencija, razbijanju preradjivačkih monopola, odredjivanju potreba za istraživanjem, savetodavstvom itd. Iskustva su da se komora može brže izgraditi nego Udruženje, prvenstveno zbog istorijskog nasledja nepoverenja. Komora ima mnogo širu ulogu i upravljačko vlasništvo nad institucijama, što je u ovom trenutku bitno jer institucije ne funkcionišu, a preko su potrebne. Sasvim je očekivano da će grupe, najzainteresovanije da institucije funkcionišu, najpre uspeti da ih osposobe da pružaju adekvatne usluge.

MP je vrlo zainteresovano i spremno da stvori uslove i podstakne osnivanje Komore, isto kao i Udruženja, ali zahtev za ovim mora doći od samih proizvodjača. Komora, kao organizacioni oblik, jeste veći zalogaj, ali veća korist koja se od nje očekuje pospešuje veću zainteresovanost pojedinaca, čime se do njenog osnivanja može lakše doći. Prednost osnivanja Komore je i činjenica da ona odmah po osnivanju može da koristi infrastrukturu postojeće Privredne komore.

Osnivanje, uloga, delatnost, status, članstvo i  finansiranje bi se rešilo Zakonom koji treba da bude zajednički napor postojećih udruženja poljoprivrednika, Ministarstva, Skupštine RS i institucija na koje se buduće funkcionisanje Komore takodje odnosi. Ali, u osnovi, Komora treba da bude zasnovana na odredjenim principima i da bude u stanju da pruži adekvatan servis članovima.

  1. Komora treba da bude u stanju da ispuni osnovne uloge: zastupničku, savetodavnu i razvojnu. Pored ovoga, mora da pruži pravnu zaštitu svojim članovima, brigu o lokalnom identitetu i proizvodima, da bude nosilac seoskog razvoja i glavni na braniku očuvanja sela. Takodje, treba da prihvati, u što je moguće većoj meri, obaveze administriranja i kontrole državnih subvencija.
  2. Komora treba da bude organizovana na nacionalnom, pokrajnskom, okružnom i po potrebi opštinskom nivou.
  3. Izbor članova komore bi se obavljao iz dve izborne grupe: prva). Članovi komore bi bili nosioci porodičnih gazdinstava i sa njima, članskim pravom, izjednačeni zakoniti i drugi članovi domaćinstva; druga)  radnici i vlasnici u registrovanim poljoprivrednim preduzećima. Odnos u skupštinama treba da bude 2/3 : 1/3 u korist prve izborne liste.
  4. Predstavnici skupština bi se birali na neposrednim izborima koji bi se održavali svake 3 ili 4 godine a gde bi pravo glasa imali svi članovi Komore.
  5. Komora bi se finansirala iz: članarina, agrarnog budžeta RS, budžeta Pokrajine Vojvodine, budžeta lokalne samouprave, iz ostvarenih sopstvenih sredstava i iz vanrednih sredstava (donacija, sponzorstava).
  6. Danom osnivanja, Ministarstvo poljoprivrede bi Komori predalo svoja upravljačka prava nad poljoprivrednim stanicama. Privredna komora bi, shodno istorijskom nasledju i obećanju predsednika Privredne komore, obezbedila prostorije za rad Poljoprivredne komore, a Udruženje za poljoprivredu bi postalo deo Poljoprivredne komore. Zadružni savezi i ostala udruženja poljoprivrednika bi nastavili svoj rad u saradnji sa i u okviru Poljoprivredne komore.

Ljudi u Ministarstvu poljoprivrede duboko veruju u projekat uspostavljanja Komore i učiniće sve da se on i ostvari. Uloga MP će biti da kordiniše rad na Zakonskoj regulativi, da obavi pripreme i stvori uslove za početak rada i prve izbore. U tome će joj pomoći i projekat Svetske Banke, ali najviše je potrebna pomoć samih proizvodjača, tj. postojećih udruženja, koji treba da budu nosioci ovog projekta.

Ovo je veliki posao i mnogi će reći da „nismo mi Nemci“, da kod nas to nikad neće zaživeti. Biće puno otpora od onih koji imaju privilegije u sadašnjim sistemima ili od onih kojima nije u interesu postojanje jakog udruženja proizvodjača. Verovatno na početku neće funkcionisati sve na željeni način. Verovatno ni u Francuskoj i Austriji pre 100 godina nije sve bilo savršeno, ali jednom se mora početi. Kada se nešto počinje od početka, potrebno je imati velike ciljeve i jaku veru i sve započeto će se ostvariti.

 

Ostavite komentar