Podeli

Ekstenzivno rešenje

Jedan od uitsaka sa nedavnog puta po srednjem Zapadu SAD, tačnije državi Colorado, jeste pristup ekstenzivnoj proizvodnji.

Postoje dva tipa proizvodjača:

Prvi koji imaju pristup vodi, dobijen: (1) pravnom mogućnošću – kroz komplikovane ugovore koji odredjuju kako se voda sa Stenovitih planina (Rocky Mountain) prikuplja i distribuira u 6 drugih zemalja SAD, kojim regionima i na kraju kojim proizvodjačima ; (2) fizičkom mogućnošću – da postoji kanal koji će vodu dovesti do poljoprivrednika; (3) prirodnom mogućnošću – da padne dovolno snega i kiše koja će zadovoljiti potrebu svih 6 država i svih korisnika, što se retko dešava pa se voda deli proporcionalno, znači svima po malo. Ovi proizvodjači proizvode kukuruz, soju, šećernu repu, povrće, pšenicu…; koriste nove tehnlogije; obično imaju central pivot sistem za navodnjavanje; jedna porodica obradjuje oko 400-500 hektara; cena zemljišta, koja uključuje i pravo na vodu, dostiže i 30.000 dolara (skočila za nekoliko puta od kada su počele da rastu cene rane.

Drugi nemaju pristup vodi. Jedna porodica obradjuje bez problema preko 2.000 hektara; seju kukuruz i pšenicu gde u tri godine ima jedan rod kukuruza, jedan pšenice i jednom se samo seku zetveni ostatici dok zemlja odmara; zemljište se nikada ne otvara tj nema oranja, niti tanjiranja (no tillage sistem); prska se jednom ili dva puta protiv korova, jer se gaje GMO sorte kukuruza otporne na bolesti i korove; koristi se za 30% manje semena od normalne setvene norme; dobijaju se prinosi od oko 4-5 tona kukuruza i nešto manje pšenice. Znači jedan krajnje ekstenzivan sistem prilagodjen aridnim uslovima, plitkom zemljištu, minimalnom broju prohoda sa velikim mašinama i samim tim niskim troškovima. Cena zemljišta bez prava ili mogućnosti korišćenja vode je nekoliko puta niža od onog koji može da se navodnjava.

Pre dvadesetak godina najveći deo ovih njiva je bila prerija i nije s obradjivala. Onda je nauka radila na tome da pronadje najekonomičnije načine kako da se zemljište bolje iskoristi. Ovi programi su bili javno finasirani, jer kompnije koje po pravilu donose nove tehnologije nemaju veliki interes da ulažu u istraživanje ekstenzivnih načina obrade pošto su to tehnologije koje koriste malo inputa pa su teško naplative.

Srbija je već izgubila, i stalno gubi, u brdovitim i planinaskim područjima na desetine hiljada hektara nekada poljoprivrednog zemljišta, jer je sve manje ljudi (i neće ih ni biti više, nego samo manje) i nema infrastrukturu koja omogućava lak pristup ovom zemljištu (i verovato u dogledno vreme, ili nikad, neće biti izgradjena, nego će samo i postojeća da se urušava). Zato je neophodno da se pronadju kuture i tehnologije koje će imati smisla da se gaje na tom zemljištu. One će morati da zadovolje postojeće stanje na terenu: malo ljudi – koji ne mogu da intenzivno rade; loša infrastruktura –  koja onemogućava velike i česte transporte do mesta proizvodnje i mesta prodaje; mala mogućnost ulaganja; usitnjena parcela; u najvećem broju slučajeva nedostatak mehanizacija, i sl. Da li je to kao u vreme naših dedova šljiva 5×5, šljiva 4×1.5, oblačinska višnja, ili neka smeša trava koja će se kositi jednom ili dva puta godišnje i stavljati u male anaerobne bale koje mogu da se transportuju ili…. ne znam… ali siguran sam da postoje neka rešenja koja će biti realna. Znači potrebno je da kreatori politike razumeju potrebu, da objave konkurse za naučna istraživanja, da nauka identifikuje desetak mogućih i održivih agrobobiznis rešenja koja uključuju i detaljnu tehnologiju, i da savetodavna služba na terenu promiviše i pruži pomoć poljoprivrednicima u njihovom sprovodjenju.

Samo…. ko da razume?…koja nauka?…savetodavna služba?

Ostavite komentar