Podeli

Organska proizvodnja u Srbiji

Nedavno je ministar Dragin izjavio da će Srbija za nekoliko godina da ima 600.000 hektara pod organskom proizvodnjom, što bi značilo da će sa sadašnjeg poslednjeg mesta u Evropi po udelu medju ukupnom proizvodnjom, da skoči na prvo mesto. Znači ne na pretposlednje nego odmah na prvo. Kako? Valjda tako što će ministar to jako da želi ili…

Do sada su desetine miliona raznih donatorskih projekata (GTZ, USAID, EU) utrošene na uspostavljanje organske proizvodnje u Srbiji, a da se broj hektara meri, ne čak ni procentima, nego promilima. Tako da je na svaki hektar potrošeno na desetine hiljada eura, što ove projekte čini jednim od najbesmislenijih. Ovo dosta pokazuje i o znanju i sposbnosti tih koji su sprovodili projekte, ali i o zainteresovanosti onih koji su trebali da gaje organske proizvode.

Naravno da je na kraju kriv seljak koji ne razume niti Ministra, niti projekat šta je za njega dobro, jer, za čudo, naš seljak ne voli da zaradi pare, on voli da ostane siromašan, pa nikako ne želi da prihvati da treba da sluša ove koji ga savetuju da samo treba da počne da se bavi organskom proizodnjom, jer oni na Zapadu su za to spremni da plate pravo bogatstvo, a još ako je Srpsko …

Tu dolazimo do prvog razloga zašto mi nemamo proizvode organski certifikovane. Jednostavno razmišljamo – pa kod nas je sve zdravo, organski. Čak i ministar sa svojom kampanjom „prirodno iz Srbije“ šalje upravo taku poruku – iz Srbije je zdravo i organsko. To što tamo neki iz EU nama ne veruju, to je njihov problem, jer ostaju uskraćeni za najukusnije meso, pravi ukus paradajza, ajvar i kiseli kupus. Tako je nedavno istraživanje IPSOS-a, sprovedeno kroz projekat FOCUS BALKAN koji proučava potrošnju hrane na području Balkana, pokazalo da čak 24% potrošača u Srbiji tvrdi da svaki dan jede organsku hranu. Iako im je jasno naglašeno da je to hrana koja ima certifikat zvanične institucije da je organska. Kada bi zaista 24% potrošača konzumiralo organsku hranu svaki dan, nama ne bi bilo dovoljno ni 600.000 ha. Medjutim, očigledno je da ne postoji tržište za organski certifikovanu hranu u Srbiji, jer svi veruju da taj znak ništa ne znači i da je sve organsko. Samo kupuj na pijaci i to je to. Iskustvo pokazuje da je nemoguće da se razvije tržište organske hrane bez razvoja domaćeg tržišta. Obično su organski proizvodi ti koji se vezuju za domaće tržište, „lokalni“, „tradicionalni“, „sveži“  i imaju tržište na malom geografskom području. Tako da, bez razvoja domaćeg tržišta nikada se neće razviti organska proizvodnja. Iskustva ostalih zemalja, naročito Hrvatske, pokazuju da potencijal na domaćem tržištu postoji, ali je neohodno, 1. Kreirati tražnju za takvim proizvodima kroz vrlo targetirane kampanje za koje je potrebno nekoliko godina (neki kažu čak 10); 2. Jasno ragraničiti organski certifikovan proizvod od onog „sa pijace“, „od komšije“, „od moje bake“.  Kod nas to niko ne radi, čak naprotiv, mi imamo državnu kampanju ministarstva koje nas uči da, čim je naše, onda je i prirodno i organsko.

Dobro, ako već ne možemo na domaćem tržištu da nam neko prepozna certifkovan proizvod, ajde onda da ga izvozimo i zaradimo milione. E pa ni to nije lako. Naš logo nije prepoznat nigde drugo nego samo kod nas. Njima naša četiri S na našem logou ama baš ništa ne znače. I neće im značiti još dugo, dugo – to jest neće biti priznat, barem ne dok ne udjemo u EU, a i tada je pitanje. Znači, ukoliko želite da prodajete na stranom tržištu, mora da vas certifikuje neka strana kuća, koja je prilično skupa, pa vam se nekada ne mili ući u rizik skupe certifikacije ukoliko nemate poznatog kupca.  Ali ni to nije toliki problem, obično taj koji vam certifikuje proizvod vam nudi i kupca. Problem je samo što tada taj kupac uzima sav profit. On je taj koji upravlja prodajom i vrlo dobro zna za koliko ćete vi proizvoditi. Onda seljak kaže, ja za njega da proizvodim naše prave Srpske zdrave proizvode za te pare – a on to posle da preproda za pravo bogatstvo – e pa neću, radije ću da sejem kukuruz i da gajim onako kako ja znam.

Tako da, ja se nekad pitam kako da imamo i tih nekoliko hiljada hektara pod organskom proizvodnjom.

Najveći deo njih su proizvodjači pšenice sa severa Vojvodine, koji su pronašli neka tržišta u Madjarskoj. Na prste možete prebrojati entuzijaste koji proizvode povrće ili voće. Više za sebe.

No to je sve bilo nekada – za koju godinu će Srbija imati 600.000 (?) organski certifikovanih hektara.

 

Ostavite komentar