Podeli

Večiti mit o pšenici

Pišući nedavno o najvećim zabludama poljoprivrede Srbije i pokušavajući da klasifikujem te zablude po načinu širenja, shvatio sam dubinu problema pšenice. Kako god da sam različite zablude (poljoprivreda je najveća šansa Srbije, prosečna veličina gazdinstva je 3 ha, navodnjavamo samo 1.2% površina, kombinati su efikasniji od porodičnih gazdinstava i sl.) stavio u neku od kategorija, zabluda o pšenici mi je uvek upadala u sve podele. Ona se širi i nasledno, širi je i neznanje ali i interes, kako ekonomski tako i politički. Nasledno, jer pšenica je isto što i hleb, a hleb je simbol gladi pa, nemaš pšenice, nemaš ni hleba, pa si samim tim i gladan. Još uvek u našoj podsvesti teško dopire da je bolje da zaradiš i imaš pare pa onda pšenicu možeš da platiš, bilo seljaku srpskom ili seljaku američkom. Ali kako bi onda ministar mogao da sazove konferenciju za štampu i da nam javno saopšti da „ne treba da se brinemo, nećemo biti gladni jer će vaše ministarstvo da zabrani izvoz pšenice pa hleb neće poskupeti, pšenica će biti jeftina a svi ćemo biti srećni“. Na kraju se desi sve suprotno, hleb poskupi, pšenica je najskuplja u svetu, a samo mala grupa ljudi je srećna (ali milonski srećna). Znači, videli smo kako se ova zabluda širi političkim interesom, ali mnogo brže i opasnije se širi ekonomskim interesom. Tada se koristi poklič da se pšenica mora sejati na 700.000 hektara. Ove i slične teze su po pravilu pokretane od onih koji ili prodaju seme pšenice ili pak kupuju pšenicu. Logika je jasna, što više proizvodjača – više prodatog semena ili što više proizvedene pšenice – niža otkupna cena. Način na koji ove interesne grupe (semenari i mlinari) ubedjuju državu da da subvencije za pšenicu ili proizvodjače da se odluče za njeno gajenje je ponekad na nivou debilizma. Citiram najnoviju ali jako tipičnu: „država je trebala da obezbedi 12 miliona evra da se zaseju zaparložene njive. Sa prosečnim prinosom od 3,5 tona po hektaru dobili bismo rod vredan 185 miliona evra. Neka država uzme sebi 85, a preostali deo da je dala poljoprivrednicima“. Da ovaj dr. Prodavac Semena veruje u to što priča, verovatno bi uložio svoje pare i već bio toliko bogat da ne bi morao da maltretira druge da seju pšenicu. Sličnu poruku stalno šalje i gospodin Žito Zajednica koji ima još bolju teoriju, da to što je neko (grozno prethodno ministarstvo) rekao da je pšenica kultura ista kao i svaka druga, pa onda seljaci neće da seju pšenicu… pa nema pšenice …dalje znate …hleb, glad. Prvo, ali jako bitno i ohrabrujuće, proizvodjači nisu uopšte slušali ministarstvo nego su gledali svoj interes. Pa je tako setva pre nego je izjava o pšenici kao o kulturi kao i svakoj drugoj data bilo zasejano 540.000 ha a posle izjave su se površine povećavale na 560.000 (2005) i 550.000 (2006). Zatim dolazi novi ministar i kaže, pšenica je nešto posebno, specijlano…hleb, glad…i zaseje se samo na 460.000 ha. Zašto? Zvanično je optužena suša i prethodno ministarstvo, kao redovni dežurni krivci i pronadjen je novi, nazvan – ranodošlazima.  Ne želim da branim sušu jer očigledno ni ona sama ne zna dobro da se brani pa je krivac i za inflaciju i monopole i, kako stoje stvari, raspravu u skupštini za smenu ministra. Ali hoću da branim prethodno ministarstvo koje baš nikako nije moglo da utiče, ne na ovu, nego ni na prethodnu setvu jer je još pre prethodne setve bilo lišeno uticaja na agrarnu politiku izlaskom iz Vlade. A zima je ove godine, kao i uvek, mogla da iznenadi putare, ali ne i proizvodjače pšenice, jer je došla posle optimalnih rokova setve pšenice. Pravi razlozi za generalno smanjenje površina pod pšenicom treba tražiti u očiglednoj nemogućnosti da se postignu iole ozbiljniji prinosi. Tako je kod nas prosečni prinos pšenice za poslednjih pet godina 3.3 tone/ha, dok je u Evropi dvadesetsedmorice  5 tona/ha, Francuskoj 6.9, Nemaškoj 7 tona/ha.

Dva su osnovna razloga zašto ne možemo da dostignemo ove prinose. Prvi je, jer proizvodjači pšenicu seju uz nisku agrotehniku, više zbog plodoreda i naučili su da od pšenice ne očekuju zaradu, naročito ako nemaju stotinak hektara. Drugi, jer uz naše seme ni ne može mnogo bolje. Znam da napadati domaću pamet nije popularno, a naročito tako duboko ukorenjene zablude da je naše seme najbolje na svetu. Ali ajde zastanite u čitanju ovog teksta i pokušajte da se setite makar jednog proizvoda koji je rezultat dugoročnih naučnih ulaganja u istraživanje, oglede i ljude a da smo mi bolji ili na nivou svetskih proizvoda. Da li verujete da naših nekolicina doktora nauka koja radi, na primer, na selekciji pšenice je bolja od stotine dobro plaćenih i odabranih iz celog sveta selekcionera u svetski poznatim kompanijama, ili da li verujete da mi na stotinak hektara ogleda možemo da odaberemo bolje nego oni na stotinama hiljada hektara ogleda? Ako verujete u to i ako vam to zvuči logično onda verujete i u to da su naše sorte medju najboljim na svetu. Ali pretpostavljam da onda verujete i da je YUGO bolji od Golfa i da je IMT traktor bolji od John Deere-a. Oni koji se slažu sa mnom, logično će pitati: Zašto onda nema svetskih kompanija kod nas, da iskoriste ovu monopolsku uljuškanost Instituta za ratarstvo, kad već ima i Golfa i semena kukuruza?

Pšenica je kultura za koju ne možete samo da donesete seme iz Francuske u Srbiju i da očekujete odmah dobre prinose. Potrebno je sprovoditi nekoliko godina prilagodjavanja i selekcije na ove uslove. Takodje su veliki manipulativni troškovi, jer se seje 10 puta više semena nego semena kukuruza, oko 300 kg po hektaru, pola proizvodjača seje sopstveno seme što i ovako malo tržište dodatno smanjuje itd. Sve u svemu, niko još nije našao interes da započne prodaju semena pšenice u Srbiji. I verovatno neće. Želim da jasno stavim do znanje da je uopšte ne optužujem niti okrivljujem domaću pamet. Naprotiv ja smatram da su oni sjajni naučnici koji se ponašaju sasvim tržišno – zašto bi se trudio kada sam jedini. I ostaću.

To su dva osnovna razloga, medju ostalim, zašto se smanjuju površine pod pšenicom u proteklom periodu ali zašto ovo naglo smanjenje ove godine za oko 100.000 hektara?

Prvo, poruka koja je poslata sa donošenjem Uredbe o zabrani izvoza pšenice, a koja je bila i više nego jasna: „Ako i možete da zaradite na pšenici, ministarstvo i preradjivači će se potruditi da se to ne ostvari uvodjenjem ne tržišnih mera“. Sam ministar se čudi u intervjuu EM, kako mu ništa nije jasno oko Uredbe o zabrani izvoza: Zašto se prozvodjači bune kada je cena i pored uredbe najviša u celom svetu? Zašto niko ne prodaje pšenicu na Produktnoj berzi? I sl. Priča je toliko logična i jednostavna da me čudi da je ministar nije shvatio. Proizvodjači pšenice su, shvatajući trendove proteklih godina i vredno podižući sopstvene skladišne kapacitete, odlučili da pšenicu ne prodaju posle žetve nego da čekaju bolju cenu. Što se i dogodilo. Cena je rasla kako kod nas tako i u svetu i vrlo brzo sa 10 – 11 dinara u žetvi, došla do 17 dinara. Mlinovi su tada otkupili samo nekoliko desetina procenata roda u odnosu na protekli period. Tada ministar donosi Uredbu pod pritiskom, sopstvene logike ili mlinara (?), i cena počinje da pada sa 17 na 16, pa na 15 pa na 14 i sasvim logično, usled psihološkog efekta „daj da prodam dok još ima kakvu takvu cenu“ poljoprivrednici su rešili da prodaju pšenicu i da u skladištima čuvaju kukuruz, koji je upravo trebalo da stigne. Tada su mlinari otkupili preostali deo pšenice koju nisu otkupili po žetvi. Tih mesec dana tržište je radilo kao u vreme žetve. Kada su je otkupili, oni znaju kako da sa njom manipulišu. Ali to je već druga tema i drugo tržište koje se karakteriše velikom konkurencijom usled netržišno velikog broja mlinova a samim tim i jeftinog brašna.

Znači, sasvim je opravdan strah poljoprivrednika od setve pšenice, ne znajući šta će sve ministru pasti na pamet, kako da se igra tržištem, jar je očigledno da je vrlo podvodljiv na to (zabrane izvoza pšenice, državnog uvoza ulja, plaćanje premije po biku koja je spustila cenu govedine sa 145 dinara na 105 dinara, plaćanje regresa za semensku pšenicu koja je podigla cenu za iznos regresa i sl …).

Drugi razlog je ekstremno visoka cena semena pšenice. Mi smo jedina zemlja kod koje je paritet merkantilne i semenske pšenice 1 : 2.5. Obično je u drugim zemljama, a i kod nas bio nekada 1 : 1.8. To je jako veliki trošak i u normalnim godinama a zamislite u ovakvoj kada je pšenica ovoliko skupa. Koliko onda treba platiti tih 300 kg semenske pšenice? “Znači, samo za seme treba da dam 750 kg budućeg roda a cena će sigurno biti niža”, razmišlja logično naš paor i reši da ne poseje pšenicu.

Da se razumemo na kraju, ja stvarno nemam ništa protiv pšenice, mlinara, semenara, analitičara i svih ostalih koji se ne slažu sa mnom da je pšenica kultura kao i svaka druga. Ja samo želim da poručim da je problem mnogo složeniji i da se može rešiti samo dugoročnom strukturnom politikom, a ne kratkoročnim netržišnim merama. Takodje, želim da stanem u odbranu ministra Milosavljevića koga svi napadaju da je on kriv što se zasejalo najmanje pšenice u istoriji Srbije i da ćemo biti gladni. Ministar je malo kriv jer jako voli da se igra tržištem, na žalost još uvek neuspešno, ali nije kriv što ga paori nisu slušali iako ih je pozvao da seju pšenicu. Jer očigledno za ovu godinu imaju neku drugu računicu. A oni ulažu svoje pare. A ministar naše.

 Prosečni prinosi pšenice u periodu 2002-2007 u zemljama EU

Tabela 1: Prosečni prinosi pšenice u periodu 2002-2007 u zemljama EU

Udeo površina pod pšenicom u ukupnom obradivom zemljištu

Tabela 2: Udeo površina pod pšenicom u ukupnom obradivom zemljištu

Ostavite komentar