Podeli

Poslednja šansa

Zadruge i udruživanje mogu da budu jedan od najefikasnijih načina organizovanja poljoprivrednika, podrške poljoprivredi i rurlanim područjima. Ovo je u Srbiji jasna činjenica svakom poljoprivredniku jer mu je to toliko puta ponovljeno od strane Ministra, donatora, stručnjaka da su stvorena ogromna očekivanja od zadruga i udruženja da maltene poljoprivrednik samo treba da se udruži i svi problemi su rešeni. Obično kada poljoprivrednici napadaju Ministra njegov najjači argument je – što se niste udružili, pa bi vam bilo bolje i ne bi se žalili na mene. E, relanost nije baš takva – kreirati i učiniti zadrugu ili udruženje efikasnim je sve samo nije lako.

Zadruge u Srbiji razlikuju se od istih u drugim zemljama sa razvijenijim zadrugarstvom po svojim specifičnostima koje su toliko odmakle u karikiranju i zloupotrebi ideje zadrugarstva da liče više na sve drugo osim na ono što bi po definiciji zadruga trebalo da bude.

Zadruge u Srbiji mogu se podeliti u dve velike grupe. Prve koje možemo nazvati pseudo zadruge i druga grupa prave zadruge. „Pseudo-zadruge” takođe možemo podeliti u dve grupe. Jedne su tz. »stare zadruge« u kome poljoprivrednici nemaju prava upravljanja nego to rade zaposleni i druga grupa su tzv. „privatne zadruge“ koje su registrovane kao zadruge a zapravo su privatne kompanije u vlasništvu jednog ili nekoliko pojedinaca. One su i najzastupljenije.

Po ovolikom broju „privatnih zadruga“ i malom broju pravih zadruga Srbija je jedinstvena u svetu. Zašto? Ima puno razloga, ističem najvažnije.

  • Te zadruge su nasledje naše prošlosti. One su nastale jer stare socijalističke zadruge nisu bile spremne za tržišu ekonomiju a naročito ne za komplikovano poslovanje tokom devedesetih (vreme inflacije i sankcija) i prvom polovinom dvehiljaditih (bez kapitala, sa nekvalitetnim inputima i sl). Jednostavno neko je morao da organizuje proizvodnju i bolji proizvođači, sposobniji i vredniji poljoprivrednici ili članovi menadžmenta starih zadruga koji su imali pre svega dobre veze sa bankama, perađivačima i prodavcima inputa postali su posrednici između industrije i poljoprivrednika. Vremenom kako se povećavala konkurencija u dobavljačima inputa i otkupljivačima onda su zadruge/preduzeća postali savršeno rešenje za one koji žele da organizuju svoj prodajni ili kupovni lanac. Tako su  preuzeli ulogu snabdevača inputima (seme, đubrivo) i sklapanje ugovora o robnoj razmeni. Veoma često kamate koje su plaćali/plaćaju poljoprivrednici su višestruko veće od onih u bankama te je veliki broj značajno povećao svoj kapital.
  • Poljoprivrednici jednostavno vole „one stop shop“ gde mogu da dodju da „uzmu“ šta im treba a ne da se vuku po bankama, prodavnicama … još ako je u njegovom selu…
  • Privatan kapital je mnogo efikasniji od zadružnog jer je brži u donošenju odluka i lakše dobija kredite.

Zbog toga su nastale, a u medjuvremenu:

  • One su razvile vrlo stabilnu bazu kooperanata zasnovanu na dugogodišnjem iskustvu zajedničkog poslovanja
  • Osnovano ih je toliko da postoji velika konkurencija koja je snizila marže i poboljšala kvalitet, tako da su uslovi često bolji nego što je cena kapitala. Ako usluga i nije bolja ona je sigurno kompletnija, jer je danas ona proširena i na skladištenje (često besplatno), usluge mašinama i sl.
  • Već su formirana udruženja organizatora proizvodnje (primer Vojvodine Agrara) koji drže veliki procenat tržišta te uvek mogu da ispregovaraju nižu cenu inputa i višu prodajnu cenu koja prevazilazi benefit koji zadruga može da ostvari. Zato je mnogim proizvođačima bolje da budu kooperanti zadruge ili preduzeća koje je već u velikom sistemu,  nego da postanu  zadrugari u zadrugama sa malim prometom, kakve su sve one na početku.

Znači ostaje nam samo da konstatujemo da nakon dvadeset godina trajanja ovog procesa, mali poljoprivrednici nemaju motiva, snage ni šanse da udruživanjem nešto promene i da će Srbija da ostane zemlja bez pravih zadruga i samim tim liši sebe brojnih EU fondova namenjenih zadrugama.

Uopšte ne mora to da bude tako, naprotiv.

Treba da razumemo da je stanje u kojem su formirane privatne zadruge samo odgovor na okruženje koje je tada formirano. Znači sada treba formirati okruženje koje će biti povoljno za razvoj pravih zadruga. Kako?

Vrlo jednostavno, uraditi ono što je osnova svakog razvijenog zadrugarstva: Prvo, zakonski definisati da status zadruge imate samo ukoliko prometujete minimalno 80% sa članovima zadruge. Drugo, trgovina sa članovima zadruga podrazumeva izbegavanje dvostrukog oporezivanja. Treće, napraviti jednostavan Zakon o zadrugama sa desetak članova koji će omogućiti da se zadruge lako registruju sa samo nekoliko članova.

Šta će biti rezultat ako se ovo uradi?

  • Velike privatne zadruge sa razvijenom koperacijom će se registrovati kao kompanije, što u stvari jesu i nastaviće da rade svoj posao kao što su i do sada radile. Ni do sada oni nisu imali ama baš nikakvu korist što su registrovane kao zadruge.
  • Ohrabriće se proizvodjači da formiraju prave zadruge. Ohrabriće se postojeće privatne zadruge da prošire zadružno članstvo i da prometuju sa članovima. Prvo će biti jedna, pa 5 pa pred ulazak u EU će ih biti nekoliko desetina, možda čak i stotina. Time će se povećati konkurencija koja će dalje sniziti cene i poboljšati kvalitet usluge a još važnije stvoriće se uslovi da možemo da korstimo EU sredstva namenjena zadrugama gde je osnovni kriterijum da zaduga prometujete 80% sa članovim.
  • Otvoriće se prostor i interes da veliki granski proizvodjači naprave zadrugu koja prometuje sa svojim članovima i koja konsoliduje ponudu i izbegava dvostruko oporezivanje. Naprimer veliki proizvodjači jabuka, šargarepe, svinja… zadrugu, koja će moći da koristi EU pare i pripremi se za EU utakmicu.

Da li će se ovo uraditi? Neće, iz tri razloga:

  1. Postoje značajni lobiji u zadružnom savezu i zadrugama koji ne žele nikakve promene.
  2. Oni koji kod nas uče druge o zadrugarstvu i čija reč, na žalost, ima težinu znaju samo kako zadruge funkcionišu u Titovo, Staljinovo i Slobino vreme i ne mogu da razumeju šta zadruga u stvaru jeste i kako ona funkcioniše u tržišnoj ekonomiji.
  3. Za državu to je dodatan nepotrebni posao pisanja i donošenja Zakona, preragistracije… pa … može i bez tih komplikacija.

Ostavite komentar