Podeli
Da li se danas isplati biti poljoprivrednik?

Da li se danas isplati biti poljoprivrednik?

Intervju Gorana Živkova koji je propraćen u celom regionu – Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Crna Gora. Agrarije ga eksluzivno donose i u Srbiju.


Pitanja i odgovori

Ovih dana uoči svetskog dana hrane se suočavamo sa protestima poljoprivrednika po Evropi, traktori na tuzlanskim ulicama, poljoprivrednici na ulicama gradova Slovenije. Da li se danas isplati biti poljoprivrednik?

Generalno posmatrano prihodi poljoprivrednika su manji od prihoda u drugim sektorima, zato je poljoprivrednika sve manje. S druge strane njihova imovina je veća, koja im pruža sigurnost, ne samo prehrambenu, koja često nedostaje zaposlenima i preduzetnicima. Zato je biti poljoprivrednik sve više lifestyle koji podrazumeva da pare nisu presudna uloga da se neko bavi ili ne poljoprivredom.

Čemu svi ti protesti?
U osnovi protestvuju da bi imali veće prihode na račun poreskih obveznika jer znaju da će im zahtevi biti ispunjeni, zatim protestvuju zarad nepravde jer im je nešto obećano, pa nije ispunjeno, protestvuju jer su ih drugi („živi u gradu hvali selo“) ubedili da se oni bave nečim što je mnogo bitnije nego obična ekonomija pa onda misle i da im zbog toga sleduje neko posebno pravo, protestvuju jer su dobro organizovani i žele da ojačaju organizaciju, ponekad protesti su zanimljivi i prilika za druženja… kad bolje razmislim čudi me što ne protestvuju mnogo više.

Zašto onda svi ti protesti čijih ciljevi su manje više isti – neke vrste „ferplej“ sa strane kupaca njihovih proizvoda i podsticaja države za razvoj i štete?
Poljoprivrednici kad protestuju ponašaju se ekonomski logično jer uglavnom uvek dobiju šta žele. Država i uopšte mnjenje je »bolećivo« na njihove zahteve, pa je i logično da oni žele da maksimiziraju svoj prihod na račun ostalih. E sad da li su zahtevi opravdani ili ne, to je najčešće manje bitno. Bitno je kako su poljoprivrednici organizovani i koliko je država principijelna.

Mogu li biti danas na primer uzgajaći jabuka i salata u našem regionu uopšte konkurenti sa poljskim i italijanskim kolegama?
Neki mogu, većina ne može. Teško je generalizovati, pošto raspodela konkurentnosti između država ne odražava u potpunosti odnose između pojedinih proizvođača. Ali to ne znači da obi koji nisu konkurentni ne uspeju da prodaju i zarade na svom proizvodu. Ma koliko poljoprivredno tržište postalo sve više globalno ipak se u svakoj zemlji i regionu ljudi bave poljoprivredom i puno je razloga zašto ima prostora i za one nekonkurentne, neki od osnovnih su: konkurentnije zemlje nikada ne mogu da proizvode sve, manja očekivanja proizvođača u manje konkurentnim zemljama, sve veća je preferencija na lokalno tržište i lokalne proizvode, puno je tržišne nepravilnosti kao što je otežan transport, carinske i van carinske barijere, veličina tržišta, nedostatak tržišnih informacija i sl.

Da li to znači da možda znači da bolje da se prilagode prilikama i menjaju biznis za uzgajanje malina, oraha ili nečeg trećeg?
Poljoprivrednici su mnogo fleksibilniji od drugih preduzetnika i to im je jedna od velikih prednosti. Takodje oni su, čak i u Titovo vreme, bili na tržištu i poznaju ga bolje nego većina drugih. Zato je samo pitanje da li oni imaju dovoljno informacija da donesu dobru poslovnu odluku. Ja mislim da nemaju. Tu generalno imamo problem.

Ako je tako, ko je kriv da poljoprivrednici pravovremeno nisu prilagodili svoj biznis model odnosno da nisu pravilno izučeni?
Pre svega oni sami. Ja još nisam video državu koja poznaje tržište bolje od privrednika a opet država stalno želi da bude ta koja će da usmerava tržišna kretanja. Tako danas u Hrvatskoj postoje proizvodno vezane subvencije za šećernu repu i soju npr, a ne i za šljivu ili heljdu. Zašto, pa zato što neki EU ili Hrvatski birokrata ima površna saznanja da će Hrvatska biti bogatija ako uzme pare od frizera na selu i da ga proizvodjaču šećerne repe.

Kakva onda treba da bude uloga države?
Država treba da napravi poslovni ambijent za poljoprivrednike. Da Srbija, BiH, Makedonija i Crna Gora mogu da izvoze meso i mleko u EU, da potrošač bude siguran kad kupi neki proizvod da je on zdravstveno bezbedan, da promoviše proizvode, da pomaže onima koji žive u područjima sa manje pogodnim uslovima za poljoprivrednu proizvodnju i onima koji imaju lične nedostatke da budu konkurentni, da obezbedi dovoljno konkurecncije, da se brine o prirodnim resursima i sl.

Koje su uopšte danas još neiskorištene prilike u agrobiznisu u svakoj državi regiona, ne samo u poljoprivredi?
Još uvek ne koristimo na adekvatan način najveći resurs koji imamo a to su poljoprivrednici jer im stalno šaljemo pogrešne signale. Poljoprivreda u Srbiji, kao i celo okruženje, je potpuno tabloidna sa sa velikim glupim naslovima plasiranih od nekakve elite koja ne razume kretanja i trendove pa zato nameće ono što je njima poznato, a to je već u Titovo vreme bilo zastarelo. Zatim ne uspevamo da proizvode koji imaju potencijal plasiramo na veća tržišta. To su po pravilu kvalitetni, a ne berzanski, proizvodi koji zahtevaju drugačije prodajne kanale i znanja, ali na kraju donose i veće profite. Nekako je tu cela regija zakazala. Oni koji treba da nose te procese su sretni sa velikih profitima u regiji ne žele da produžavaju prodajni lanac.

A uspešni primeri agrobiznisa u regionu?
Ima ih puno, kako na nivou tržišnih lanaca a pogotovo na nivou pojedinaca. Srpska malina, soja, šargarepa, šljiva, Hrvatska mandarina i maslinovo ulje, Crnogorska pršuta, Makednonsko vino i paradajz, Bosnaska priča o mleku, Slovenačka o mesnim preradjevinama…

A najuspešnija robna marka koja je poznata i šire?
Na žalost nema ih. U ozbiljnim supermarketima u USA možete naći vegetu, JANU, Bakinu tajnu i tu se priča završava. Mislim da moramo više, iz jednostavnog razloga što proizvodi postoje i imaju dobar odnos kvaliteta i cene. Ja često putujem i prijateljima nosim smoki, čokoladne bananice, ajvar, žutu osu. To su proizvodi koji jesu »svetski« ali treba to i da postanu.

Ko je najbliže da napravi još jednu uspešnu robnu marku šire prepoznatljivosti?
Nadam se da će Atlantilk grupa uspeti da napravi od ajvara Bakina tajna svetski brend jer on ima taj potencijal, da će Viktorija uspeti da se pozicionira i potpuno osvoji tržište visokovrednih proteinskih proizvoda, Agrokor napraviti bum sa kulenom i durgim mesnim proizvodima ne samo u regionu nego i EU, da će Mesopromet Franca uspeti da plasira sto hiljada pršuta na Rusko tržište … puno je kandidata.

Već ptice na granama cvrkuću da nedovoljno iskorištavao razne EU podsticaje za razvoj. Ne vidimo prilike u razvoju šta ti podupiru, ne verujemo da ih možemo dobiti pa se ni ne trudimo ili prođu mimo nas nezapaženi?
EU fondovi su se pokazali kao nešto što moramo da učimo isključivo na sopstvenim greškama. Slovenija jer joj je bilo važno da dobije što više para a ne da li ima kapaciteta da ih potroši, Hrvatska da shvati EU procedure imaju smisla i da je glupo da godišnje troši stotine miliona svojih para na projekte koji teško da imaju smisla, Makedonija da depolotizuje priču oko EU fondova a Srbija i BiH očigledno ne mogu ni da naprave minimum procedura i organizacije da mogu da dobiju da ih koriste. Sve ove greške se vremenom isprave ali izgubi se vreme, a danas je poljoprivredno tržište izuzetno dinamično i vreme zaista znači novac, a »laki« novac videli smo najčešće dolazi iz EU fondova.

Da li su ti stvarno potrebni da se napravi dobar biznis?
Nisu neopodni ali mogu da ubrzaju ali i uspore razvoj, u zavisnosti koliko i u kojim slučajevima se oslanjamo na njih. Slovenija je tipičan primer gde je cela svrha predpristupne politike  poljoprivredi bila da se dobije što više para a ne da se pripreme sektori za predstojeću konkurenciju. Analize deset godina posle pristupa Novih zemalja članica pokazuju da je Slovenija u najvećem broju indikatora medju poslednjim od svih NZČ. Znači ta politika je bila pogrešna. Problem je što su tu logiku prihvatili Hrvati, pa je čak i unapredili, davajući svake godine stotine i stotine miliona Eura sa malim efektom u predpristupnom periodu a sada kada su postali članica vidimo da već sada ima pun problema, a plašim se da će mnogi sektori doživeti slom, jer EU pare mogu da poprave i unaprede ali ne i sve da urade.

Koja je po vašim analizama budućnost naših sela?
Pre dve godine SEEDEV je izdao knjigu »Budućnost sela u Srbiji« sa namerom da pokažemo da Sela imaju šansu. Jedna od preporuka je i da je potrebno menjati mentalitet i pristup ruralnom razvoju  u cilju napuštanja zabluda da je selo isto što i poljoprivreda, da poljoprivreda može da nosi razvoj i da se ruralni razvoj može desiti bez sveukupnog, pa i urbanog razvoja. Ekonomski rast u celom svetu dešava u velikim gradovima, tj. tamo gde je veća gustina populacije, mobilnost ljudi i njihova integrisanost. U tom kontekstu jasno je da je ruralnost Srbije ne samo posledica nego i uzrok ekonomskog stanja u zemlji i da je u budućnosti moguće poboljšati stanje u ruralnim područjima jedino tako što će se ostvariti sveobuhvatni ekonomski razvoj. Ovakav razvoj se ne dešava tamo gde administracija želi da ga vidi, nego tamo gde privreda želi da investira. A investicije dolaze kad se napravi dobro poslovno okruženje i izgrade insitucije, zašta je potrebna funcionalna a ne partijska država.

Ako neće veći broj naših mladih da se vraća na selo, kako je vaše mišljenje da bi tamo smestili, obrazovali i zaposlili migrante da obrađuju te površine?  
Kad počnu da duvaju vetrovi pametni prave vetrenjače a glupi vetrobrane. Ja dosta vremena provodim sa migrantima i jako bih voleo da oni žele da ostanu u mojoj zemlji, bilo u rurlanim ili urbanim područjima. Uveren sam da bi sa njima bilo mnogo lakše napraviti bolju zemlju. Na žalost, ne samo da oni ne žele da ostanu nego, nego odlaze i oni koji su rodjeni ovde. Razumem i jedne i druge.


 

Ostavite komentar