Podeli
Mačkat

Mačkat

Zidanje uspeha

Ne samo slike, nekad i brojevi govore više od reči. Tako podatak da je u poslednjih 20 godina, nasuprot opštem trendu, broj stanovnika Mačkata povećan za jednu trećinu najbolje pokazuje da je ovo zlatiborsko selo doživelo pravu malu renesansu. Ovo nije mesto za duboke ekonomske analize, ali nema sumnje da je ključ u tome što su žitelji Mačkata na vreme videli gde su njihovi lokalni potencijali.

Bez namere da potcenjujemo druge privredne delatnosti, naprotiv, jasno je da se Mačkat danas u Srbiji (pre)poznaje po pršuti i – „Pršutijadi“. Dakle, svakog januara, na već tradicionalnoj manifestaciji (održava se 13 godina) okupi se tridesetak proizvođača iz ovog kraja i još 10.000 gostiju iz „zemlje i inostranstva“. Koristeći prednost specifičnih klimatskih uslova na severo-istočnim obroncima Zlatibora, decenijama skupljano iskustvo te blizinu grada i magistralnog puta, selo je uprkos ograničenim resursima, tj. nedostatku obradivog zemljišta i pašnjaka, izgradilo prepoznatljiv imidž po proizvodnji tradicionalnih prerađevina od mesa. Reč je, da ponovimo i preciziramo, o svinjskoj i goveđoj pršuti (ali se uz njih nađe i slanine i kobasice).

Iz prvog velikog preduzeća, Industrije mesa Čajetina, znanje se prenosilo u male privatne firme, koje su zahvaljujući tome značajno podigle kvalitet svojih proizvoda. To su i danas uglavnom porodične kompanije, ali je u njima, osim članova porodica, radi i veliki broj ljudi iz okoline. Ukupno u ovom sektoru ima preko 350 zaposlenih. U Mačkatu se, međutim, kao što smo nagovestili na početku, nalazi i desetak preduzeća iz drugih oblasti (taj „portfolio“ je zaista vrlo šarolik), tako da je ovo jedno od retkih mesta u Srbiji za čije se stanovnike može reći da imaju pune ruke posla.

Ova kratka priča zavređuje da bude završena zanimljivom istorijskom crticom. Jedna od najpoznatijih lokalnih znamenitosti je „Belo zdanje“, zgrada koja je, kada je tridesetih godina prošlog veka izgrađena, bila pravo malo čudo za sam Mačkat i čitav kraj. Pripadala je Ratku Šopaloviću, Soluncu, koji je, bar tako kaže predanje, sredstva za izgradnju tog malog dvorca (zdanje ima 22 sobe) dobio od kralja za svoje junaštvo. Radovi su trajali više od deset godina. Zidali su dalmatinski majstori, ali je Ratko svaki kamen osetio, čitavu građevinu opipao i ništa nije moglo da mu promakne: dvorac je bio njegova vizija, sećanje na palatu koju je video negde na Mediteranu pre nego što je u ratu ostao bez očiju. Simbolika je očigledna: često da bi se nešto videlo, važnije je duhovno oko.

Osnovni podaci
905 stanovnika

Ostavite komentar